SPOZNAJ SAMOG SEBE - Poglavlje XXXVI
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Zaljubljenost kao zov duše
 

Ne postoji ni jedno ljudsko biće koje nikada nije bilo zaljubljeno ili koje nije osetilo bar nešto slično tome u svom životu. Zaljubljenost je takođe misteriozna ili nedovoljno razjašnjena pojava u ponašanju ljudi. Zato se za ljubav i kaže da čuva svoju tajnu isto kao i priroda.

Romantična ljubav predstavlja neposredan prodor duhovne svesti u svesnost, pa se može okarakterisati kao "zov duše" na vlastitu samospoznaju.

Kroz romantičnu ljubav se otvaraju vrata jedne nove dimenzije doživljavana samog sebe. Kroz ograničenost i konačnost materijalnog sveta prodire se u neograničenu duhovnu dimenziju samog sebe.

Čovek doživljava i sebe i voljeno biće kao nešto mnogo više i složenije nego samo telo, tako da na izvestan način postaje svestan svoje duše kao i duše voljene osobe.

Svaki čovek kada je zaljubljen prevazilazi ograničenost samim sobom i svojom egzistencijom, te je proširuje i ujedinjuje s egzistencijom drugog ljudskog bića.

U njemu se javlja neodoljiva želja za jedinstvom u zajedništvu što je karakteristična crta duhovne svesti. Voljena osoba se doživljava skoro kao besmrtno i božansko biće koje se izdvaja od ostalih ljudi.

Svaki deo tela voljene osobe predstavlja izuzetnu lepotu, sklad i savrsenstvo. Slučajan pogled ili osmeh voljenog bića ima veći značaj, rečitost i smisao nego što se to može osetiti u stanju kada čovek nije zaljubljen. Dvoje zaljubljenih izgledaju kao da komuniciraju dušama, a ne rečima. Otuda i mnogo složenija i dublja komunikacija.

Ta komunikacija se postiže bez reči, pa u izvesnom smislu i bez misli. Dovoljno je pogledati u oči voljene osobe i osetiti neki viši smisao koji se ni kroz reči, odnosno misli ne može adekvatno objasniti, a koji se karakteriše izuzetnom snagom i lepotom.

Pojačava se sposobnost estetskog doživljavanja, tako da se javlja iznenadno interesovanje za umetnost, naročito muziku i poeziju. Fizička egzistencija se primećuje samo ako je u neposrednoj vezi s voljenim bićem ili ako asocira na osećanje koje čovek oseća u sebi kao na primer drugi zaljubljeni parovi, veličanstven zalazak sunca i td.

Drugim rečima, izuzetna lepota i sklad voljenog bića se pokušava inkarnirati u svemu oko sebe. Oseća se stalna i neodoljiva potreba za blizinom i prisustvom voljene osobe. Ukoliko je to nemoguće,ona se oživljava u mislima i razmišlja se o trenucima provedenim u njenoj blizini.

Čovek postaje svestan jedne nove i veoma snažne potrebe u sebi koja se bitno razlikuje od njegovih dotadašnjih telesnih potreba. Na izvestan način on ih i ne oseća u tolikoj meri kao ranije. Sve je podređeno toj novoj, snažnoj potrebi koju on doživljava kao ekstatično osećanje sreće, pa otuda i izreka da zaljubljeni ljudi žive od ljubavi.

Velika misterija ljubavi ogleda se i u izboru ljubavnika. Zašto od toliko ljudi samo određena osoba ili osobe u nama izaživaju osećanje zaljubljenosti?

Da li je to neki poseban kvalitet njihove duše koji u nama aktivira našu dušu i njen pokušaj samospoznaje? Da li je njihov određeni duhovni kvalitet, odnosno iskustvo koje se stiče u periodu zaljubljenosti s određenom osobom ili osobama, neophodno, nužno i potrebno iskustvo koje nas i vodi ka vlastitoj samospoznaji čak i onda kada je to iskustvo veoma bolno, odnosno kada ga okarakterišemo kao onemogućenu, nesretnu ili neuzvraćenu ljubav?

Kako objasniti ljubav na prvi pogled kada je dovoljno samo sresti neku osobu i osetiti iznenadnu, burnu promenu u svom biću? Da li duša (koja podleže drugačijim zakonitostima nego telo) prepoznaje nešto u drugoj osobi ili njenoj duši što je presudno za njen razvoj, pa otuda buran i snažan osećaj prodora duhovne svesti u subjektivnu svest čoveka?

Duhovna ili romantična ljubav se razlikuje od ljubavi zasnovane samo na fizičkoj ili seksualnoj privlačnosti. Fizička ljubav se uvek bazira na privlačnosti telesne svesti, pa je samim tim veoma snažna, ali i ograničena. Duhovna ljubav je mnogo kompleksnija pošto obuhvata celu osobu, a ne samo njeno telo.

S obzirom da je svaki čovek jedinstveno kako telesno, tako i duhovno biće, svaki će imati svoj jedinstven doživljaj ljubavi ili zaljubljenosti. Taj doživljaj će isključivo biti uslovljen stepenom njegovog duhovnog razvoja. Leonardo da Vinči je to veoma lepo izrazio sledećom rečenicom:"Ukoliko je čovekova duša veličanstvenija i on će dublje voleti."

Različit stepen duhovnog razvoja ljudi uslovi i njihovu različitu ljubav. Za duhovno razvijene ljude je karakteristično da vole i sebe i sve oko sebe. Oni poseduju potrebnu ili "zdravu" ljubav prema sebi čime im se omogućava da takvu vrstu ljubavi daju i drugima. Zato i Herman Hese kaže: "Bez ljubavi prema samom sebi nije moguća ni ljubav prema bližnjima."

Ljudi mogu dati samo ono što imaju. Ko nema ljubav za samog sebe, taj je ne može dati ni drugima. Takvi ljudi daju samo neurotičnu i nezrelu ljubav kao što i ljudi koji egoistično vole sami sebe, daju invalidnu ili sebičnu ljubav.

I jedan i drugi slučaj odražavaju zaostao duhovan razvoj, te samim tim takve osobe nisu u stanju da daju smisaonu, plemenitu ljubav koja izvire iz same suštine čoveka, odnosno ljubav koja ne ponižava ni osobu koja je poseduje, kao ni osobu ili osobe kojima je ta ljubav namenjena.

Takva ljubav se oseća kao oslobođenje i lepota, a ne kao teret. Ona uzvisuje, oplemenjuje, poštuje, izjednačuje, tj. prevazilazi granice razlika među ljudima.

Zaljubljenost bi mogli okarakterisati kao susret duša, gde duša prepoznaje dušu ili potencijal u osobi. Zato zaljubljeni ljudi vide jedno drugo očima duše, a ne telesnim očima.

Iz toga razloga gubitak duhovne čarolije u sve ijednoj romantičnoj ljubavi je neminovan. Boljim upoznavanjem ljubavnici sve više otkrivaju trenutni stepen njihovog duhovnog razvoja koji uslovljava različite potrebe, navike ili karakter ljudi. U slučajevima gde je duhovni razvoj ljudi izrazito zaostao zaljubljenost se uvek završava razočaranjem.

Duhovni razvoj ljudi nikada nije konačan već je to proces koji traje sve vreme njihove fizičke egzistencije. Duhovno razvijeni ljudi koji shvataju tu zakonitost neće biti toliko razočarani nestankom magičnog osećanja zaljubljenosti, već će se svesno truditi da razvijaju funkcionalan odnos s voljenom osobom.

Takav odnos će se zasnivati na iskrenosti, kao i na međusobnom poštovanju i razumevanju što će doprineti kreiranju jedne još čvršće, dublje i smisaonije veze.

Kod većine ljudi prva značajnija ljubav se javlja u doba puberteta. Pubertet je faza prelaska deteta u odraslu osobu. On se karakteriše veoma snažnom dinamikom ili promenama, odnosno burnim fizičkim, intelektualnim, kao i emocionalnim ili duhovnim razvojem.

Takva razbuđena svest omogućava svakoj mladoj osobi njenu svesniju samospoznaju. Međutim, da li će do nje doći zavisi od većeg broja faktora.

Dete koje je imalo potrebno vasiptanje već će imati izvesnu samospoznaju što će mu kao mladoj osobi u velikoj meri omogućiti pravilan izbor ponašanja, te time još više osnažiti njegov duhovni razvoj.

Deca s nepravilnim vaspitanjem i traumatizovanim detinjstvom će u velikoj meri imati sprečen duhovni razvoj što će usloviti njihov pogrešan izbor svesti i ponašanja, te time i njihovu samospoznaju.

Ipak, ponekad se može desiti da takvim mladim ljudima upravo romantična ljubav pomogne da prodru kroz nagomilana, negativna i bolna osećanja u sebi do same njihove suštine, pa samim tim i do mudrosti koja se tamo nalazi i na taj način shvate svoj položaj i učine nešto za sebe i svoj život.

Platonska ljubav ili ljubav bez seksualnog odnosa u tom periodu pruža najveću šansu za to. Što god duže mlada osoba doživljava platonsku ljubav, njena koncentracija je usmerena na unutrašnju interakciju, samim tim i neku vrstu samoanalize.

Seksualnim odnosima koncentracija je usmerena na telo ili fizičko zadovoljstvo, tako da se to karakteriše površnošću ili zanemarivanjem dublje unutrašnje interakcije, što se takođe negativno odražava na emocionalni ili duhovni razvoj.

Ljudi koji nisu imali iskustvo platonske ljubavi u mladosti nikada nisu ni spoznali njenu iskrenu lepotu. Takvo iskustvo je iskustvo duše, pa je zbog toga neponovljiva lepota koje se čovek seća čitav svoj život.

Njome je čovek u stanju da spozna snažniju, dublju, tj. suštinsku potrebu u sebi koja prodire kroz barijere ograničenog telesnog, te izdiže čoveka u visine neograničenog duhovnog i smisaonog.

Tek kada se čovek izdigne do visina duhovnog, tek tada je u mogućnosti da osmisli i uzvisi lepotu telesnog. Istinska harmonija ili lepota ljubavi se postiže samo kroz skladno jedinstvo telesnog i duhovnog. Zbog toga bi platonska ljubav mladosti trebala biti uvertira zreloj ljubavi odraslih ljudi.





STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0027 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA