SPOZNAJ SAMOG SEBE - Poglavlje XXXIX
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Značaj vaspitanja za duhovni razvoj dece
 

Svako dete započinje svoj razvoj u okviru roditeljskog doma, a onda se taj razvoj postepeno proširuje i na celokupnu ljudsku zajednicu. Zato je odos roditelja prema deci od izuzetnog značaja pošto on predstavlja polaznu osnovu u njihovom razvoju.

Njime se, u većini slučajeva, usmerava unutrašnja interakcija dece ili odnos koji deca uspostavljaju s njima samima. Na decu naročito veliki uticaj imaju roditelji istog pola. Dovoljno je samo posmatrati devojčicu koja se igra lutkom i na osnovu njenog ponašanja prema lutki, može se tačno proceniti odnos njene majke prema njoj.

Roditelji moraju da posvete posebnu pažnju na svoje sopstveno ponašanje kada su u prisustvu dece. Deca ponekad veću pažnju poklanjaju onome što roditelji čine, nego što govore. To se naročito odnosi na stariju decu.

Akcije ili dela roditelja moraju biti u saglasnosti s njihovim rečima. Tek kada roditelji i čine ono što govore, tek tada zaista i uče svoju decu. Ono što bi roditelji želeli da im dete bude, oni to moraju najpre biti sami.

Ukoliko roditelji tretiraju dete s ljubavlju, razumevanjem i poštovanjem i dete će njih pošto će na taj način roditelji takođe omogućiti njegov nesmetan duhovni razvoj.

Međutim, koliko je važna ljubav za razvoj deteta isto toliko je važna i disciplina pošto se disciplinom takođe razvija i samodisciplina kao i samokontrola i odgovornost kojima se dete osposobljava da prevazilazi zakonitosti nižih nagona u sebi. Na taj način mu se omogućava interakcija s duhovnom svešću koja je neophodan uslov smisaonog ili slobodnog razvoja ljudi.

Mišljenje da disciplina i inicijativa roditelja ograničava slobodan razvoj deteta nije zasnovano na iskustvu. Sloboda razvoja se ne postiže time što će roditelji dopustiti detetu da radi što god ono želi bez obzira na posledice.

Rezultat takvog vaspitanja će pre biti histerično i samovoljno dete ograničeno sebičnim potrebama, željama i nagonima nego slobodno razvijeno dete.

Takva deca odrastu u ljude koji nisu sposobni da kontrolišu svoje impulse čime im se onemogućava uspostavljanje funkcionalnih odnosa s drugim ljudima ili njihovom okolinom.

Da bi roditelji uspešno mogli vaspitavati svoje dete, oni takođe moraju imati i autoritet nad njima. Ne autoritet u smislu tiranije, već u smislu razumnog, ali odlučnog vođenja i usmeravanja. Autoritet roditelja se postiže i održava njihovom stalnom odlučnošću i doslednošću.

Ta doslednost se naročito odnosi na zahteve roditelja. Naime, ukoliko roditelji zahtevaju nešto od deteta, oni moraju biti sigurni da se taj zahtev dosledno sprovede.

Ništa više ne umanjuje autoritet roditelja nego kada dozvole detetu da njihov zahtev ne bude ispunjen. Štetnije je zahtevati nešto od deteta i dozvoliti da taj zahtev dete ne izvrši, nego uopšte ne zahtevati.

Isto tako, roditelji se moraju odnositi veoma odgovorno ili savesno prema svojim zahtevima. Sto znači da moraju veoma dobro razmotriti valjanost zahteva u odnosu na određene kriterijume.

Najvažniji kriterijum koji treba biti ispunjen je dobrobit deteta ili njegov progresivan razvoj. Pored toga, roditelji takođe moraju proceniti sposobnost deteta da izvrši to što se od njega zahteva.

Roditelji nikada ne bi smeli zahtevati nešto od deteta što ono nije u stanju da učini, pošto bi to veoma negativno uticalo na razvoj njegovih sposobnosti ili aktivan razvoj njegovog potencijala.

Ukoliko dete nije u mogućnosti da uspešno izvrši ono što se od njega zahteva, ono razvija sumnju u vlastitu vrednost i sposobnost. U njemu se može javiti averzija prema vlastitoj aktivnosti pošto je on asocira s neuspehom i neadekvatnošću. Takav njegov unutrašnji stav dobija sve izraženiju manifestaciju spoljašnje nezainteresovanosti, bezvoljnosti, pasivnosti ili lenjosti.

Na taj način dete nije u mogućnosti da razvija svoj potencijal ili da otkriva autentičnu snagu njegove kreativnosti. Međutim, pošto je za decu i omladinu neophodno da dođu do izražaja, oni će radost i zadovoljstvo kreativne delatnosti ili svojih suštinskih vrednosti i potreba zameniti površinskim i destruktivnim. Odnosno, ukoliko smatraju da nisu sposobni da se izraze kreativno, oni će se pokušati izraziti destruktivno.

Takođe roditelji nikada ne bi smeli manipulisati detetom ili zahtevati nešto od njega od čega će samo oni (roditelji) imati koristi, a to predstavljati kao dobrobit deteta.

Ukoliko je potrebno roditelji mogu da obrazlože svoj zahtev. Međutim, ukoliko se ta diskusija svede na borbu za prevlast i pored podrobno obrazloženog i argumentovanog razloga, kao i očigledne neophodnosti izvršenja tog zahteva, roditelj treba da preduzme inicijativu i insistira na izvršenju svoga zahteva.

Najteži, najodgovorniji, najdelikatniji i najvažniji posao na svetu koji zahteva najviše mudrosti, odlučnosti, takta, pa i intuicije je biti roditelj. Njime se formiraju ljudi koji će dalje usmeravati razvoj ljudske vrste i određivati njenu daljnju sudbinu.

Zbog toga se vaspitanje dece mora temeljiti na suštinskim principima postojanja ili moralnim principima sklada, jedinstva i zajedništva. Roditelj mora pravilno da proceni trenutak kada treba da dozvoli ili omogući detetu njegov samorazvoj, a kada da insistira na bespogovornoj poslušnosti, odnosno kada je potrebna, čak i neophodna njegova odlučna intervenicja i inicijativa.

Svakako da je to jedan od najdelikatnijih momenata od neprocenjivog značaja za razvoj deteta koje je moguće uspešno prevazići samo onda ukoliko su roditelji neprestano ili aktivno uključeni u život i razvoj njihove dece.

Sasvim je razumljiva potreba roditelja da zaštite svoju decu i da im olakšaju bilo kakav napor i teškoću u životu, međutim i tu je potrebna izvesna ravnoteža ili umerenost. Veoma je važno da deca imaju realnu predstavu o životu ili o svim neophodnim i značajnim pitanjima egzistencije kao sto su finansijska, društvena, zdravstvena itd.

Neophodno je da roditelji rukovodeći se zrelošću ili uzrastom dece, uključe decu u sva važna pitanja funkcionisanja domaćinstva i društva. Na taj način deca ne samo što stiču potrebno iskustvo, već isto tako praktično sagledavaju sve ono što njihovi roditelji čine za njih. Time se takođe formira i snažnije osećanje zahvalnosti, ljubavi i poštovanja prema roditeljima.

Roditelji ne bi smeli zahtevati preteranu pasivnost deteta. Za svako dete je neophodna aktivnost ili igra. I sve dok se takva aktivnost ne odnosi destruktivno ili po samo dete ili po njegovu okolinu, roditelji bi je morali tolerisati.

Igra je veoma značajan element razvoja svakog deteta pošto se njome omogućava neposredna interakcija s duhovnom svešću. Naime, u interakciji s okolinom svaka čovekova akcija ili njegovo ponašanje uslovljeno je određenom reakcijom na okolinu.

U zavisnosti od unutrašnje identifikacije njegovo ponašanje će biti motivisano ili potrebom za ljubavlju, društvom, priznajem, posedovanjem, i td. Uglavnom nemoguće je izbeći posredni ili neposredni uticaj okoline na čovekovu svesnost.

U igri detetova svesnost prestaje biti uslovljena okolinom ili bilo kojom motivacijom, već nastupa spontana unutrašnja interakcija s njegovom suštinom ili kreativnošću duhovne svesti. Na taj način dete postiže autentičnost koja je neophodna za njegov smisaoni razvoj.

Zato je važno da roditelji obezbede detetu ne samo siguran, miran, zastićen ambijent ispunjen ljubavlju, uzajamnim poštovanjem i uvažavanjem svih članova u porodici, već isto tako da mu obezbede što više vremena za bezbriznu igru.

Prerano, kao i preterano forsiranje deteta na isprazne norme i pravila ponašanja, kao na primer veoma istaknuta briga roditelja o detetovom fizičkom izgledu, njegovoj garderobi, prezentaciji, kao i preterano stimulisanje intelektualnih sposobnosti itd. u mnogome može da spreči potreban originalan, duhovni razvoj deteta.

Takav razvoj će pre stimuslisati detetovu zavisnost, kao i njegovu identifikaciju s vrednostima iz okoline, nego što će stimulisati njegovu unutrašnju interakciju s duhovnom svešću.

Iako deca kojima je dopušten samorazvoj, mogu izgledati manje pripremljena za društveni život, ona će u svakom slučaju posedovati solidnu osnovu vlastite autentičnosti, odnosno duhovnog razvoja koji će im omogućiti potreban balans, kao i mudrost u interakciji s okolinom.

Omogućiće im se da u tolikoj meri ne budu manipulisana vrednostima izvan njih, već da budu vođena potrebama svoje prave suštine. Naravno, čovekov razvoj, kako fizički, intelektualni, tako i duhovni je proces koji traje sve vreme njegove egzistencije, pa je samim tim podložan i promenama i uticaju različitih faktora, ali je ipak najraniji ili početni period razvoja svake osobe od izuzetnog značaja i važnosti.

Deca nisu u stanju da rezonuju kao odrasli ljudi i zato u mnogim slučajevima za njih racionalno obrazloženje nije dovoljno da ih natera na poslušnost da odustanu od sebičnih ili destruktivnih nagona.

Ukoliko dete odriče poslušnost roditeljima, ono mora da snosi posledicu takvog svog izbora, sto znači da mora da se kazni. Kakva kazna će se primeni, u prvom redu zavisi od samog deteta i njegovog reagovanja na kaznu.

Kazna mora biti dovoljno efikasna da dete prisili na poslušnost, što znači da dete zaista mora osećati negativne posledice kažnjavanja. Veoma efikasan metod je ograničenje ili potpuno uskraćivanje određenog zadovoljstva koje detetu mnogo znači.

Svakako da nijedan roditelj neće, niti može naći zadovoljstvo u kažnjavanju svoga deteta, ali on je svestan da na taj način ukazuje detetu da neodgovorni, sebični i samovoljni postupci takođe za sobom povlače i nepoželjne posledice kao i to da ljudi ne čine uvek ono što je prijatno i u čemu uživaju, već isto tako i ono što nije prijatno i u čemu ne uživaju, ali što je nužno i potrebno, kako za njih, tako i za sve ostale ljude oko njih.

Takođe, ponekad se uzdržavaju da čine ono sto je primamljivo i što izgleda prijatno ukoliko će posledice biti štetne ili po njih ili po druge ljude oko njih.

Roditelji koji nikada ne kažnjavaju dete u situacijama kada je to neophodno za njegov pravilan razvoj ili pokazuju svoju vlastitu nefunkcionalnost ili ravnodušnost.

To i dete takođe osetiti, te se i to negativno odraziti na njega. Svako dete zna da napravi razliku između zaslužene kazne, čiji je povod upravo briga i ljubav roditelja za njegovu dobrobit, kao i od nekažnjavanja ili apatičnosti i ravnodušnosti roditelja.

Ukoliko dete uprkos kažnjavanju i dalje odbija poslušnost, veoma je važno utvrditi pravi uzrok takvog njegovog ponašanja. U prvom redu efikasnost same kazne, ali isto tako i sam odnos roditelja prema deci.

Ponekad i roditelji svojim netaktičnim i nedoslednim postupcima mogu iritirajuće da deluju na dete. Takođe mora se sa sigurnošću utvrditi da li dete u dovoljnoj meri dobija potrebnu ljubav, priznanje, razumevanje, kao i uvažavanje roditelja, odnosno, da li roditelji zaista zadovoljavaju suštinske potrebe deteta.

Roditelji čiji je osnovno merilo za ponašanje i njih i njihove dece skoncentisano na postizanju određenog imidza, a ne zadovoljenju suštinskih potreba, takođe uzrokuju poremećaj u njihovom razvoju.

Jedna od najstarijih metoda disciplinovanja dece je njihovo fizičko kažnjavanje. Primera takve vrste disciplinovanja dece moguće je pronaći u Bibliji kroz sledeće citate: "Mudrost daju prut i opomene, ali dete samo sebi ostavljeno, mater svoju osramoti."

" Detetu ne štedi kara, da ga prutom biješ, neće on umreti. Prutom ako ga udariš, dušu ceš mu izbaviti iz pakla."

" Ko prut svoj žali, sina svoga mrzi, ko ga voli na vreme ga kara."

Oko fizičkog kažnjavanja dece postoje različita kontroverzna gledišta. Međutim, jedno je ipak sigurno, a to je da je zločin primeniti fizičko kažnjavanje deteta ukoliko se njegova poslušnost može postići na neki drugi način.

Zadatak roditelja je da pronađu takav način ili metod. To se može postići jedino aktivnim angažovanjem roditelja na razmatranju svih postojećih metoda, kao i otkrivanju individualnosti njihovog deteta.

Iako postoje neke univerzalne zakonitosti za vaspitanje dece, isto tako postoje specifične i izrazito individualne zakonitosti koje se odnose na svako pojedino dete.

Tek pravilnim razumevanjem individualnosti, odnosno uvažavanjem autentičnosti deteta, roditelji će biti u stanju da pronađu efikasan metod kojim će dete prihvatiti njihov autoritet.

Na taj način ne samo što će biti moguće za roditelje da usmeravaju razvoj svoga deteta, već će isto tako dete biti u stanju da razvija puni potencijal svoje kreativnosti ili originalnosti.

Značajna poruka navedenih biblijskih citata nije u tolikoj meri zasnovana na fizičkom kažnjavanju dece, koliko u isticanju neophodnosti aktivnog angažovanja roditelja u procesu njihovog vaspitanja. Zato se u Bibliji takođe kaže i sledeće: "Uči dete prema putu kojim treba da ide i ono neće odstupiti od njega ni kada ostari."





STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0016 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA