RAZNI TEKSTOVI - Poglavlje IX
 
      
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Zraci Meher Babe na Spiritualnu Panoramu
 

UVOD



Jedna od draži kao i sklonosti svake filozofske besede je da odgovorom na jedno, rađa dva nova pitanja. Dok smo pripremali za štampu Meher Babinu knjigu "Bog govori", pala su nam na um izvesna naknadna pitanja. Predali smo ih Babi u nadi da će možda rešiti da ih dalje razradi.

Uprkos najozbiljnijeg nedostatka vremena i zdravstvenih smetnji, Meher Baba je pomoću svojih novih karakterističnih simboličnih pokreta rukom i znakova izdiktirao delo koje sledi. Dr C. D. Deshmukh, koji odavno sarađuje na različitim Meher Babinim književnim projektima, istkao je ovaj materijal u njegovom sadašnjem obliku niza draguljolikih eseja. Rezultat je jedinstveno i neprocenjivo delo koje tumači unutrašnje mehanizme nekih vidova duhovnog života koji pobuđuju najveće interesovanje. Onaj ko izučava Meher Babu i njegovu misao, kao i proučavalac metafizike kreacije, biće nagrađen pronalaženjem mnogo novog materijala u ovom delu.

Ajvi O. Djus

Vudsajd, Kalifornija

5. jul, 1958.

HIR ONOSTRANOG

Pokolenjima je ljudski um duboko nespokojan u potrazi za konačnim objašnjenjem prapočetka. Istorija nastojanja da se intelektom dokuči prapočetak je priča o ponovljenim neuspesima. Ono što ublažuje te velike napore je da ostali, umesto da se obeshrabre osvedočenim neuspesima mislilaca prošlosti, bivaju podstaknuti na nove pokušaje. Sva ta filozofska objašnjenja su tvorevine uma koji nikada nije uspeo da premaši samog sebe. Zato to jesu očiti, ali nadahnjujući neuspesi; štaviše, svaki takav neuspeh je i delimičan doprinos spoznaji Onostranog. Jedino oni koji su otišli s one strane uma, spoznaju Istinu u njenoj stvarnosti. Ako ponekad objašnjavaju svoju spoznaju, što je vrlo retko, ta objašnjenja su ograničena jer su iskazana recima, premda takve reci prosvećuju um; ne pune ga novim neobičnim idejama.

Sjedinjujuće Onostrano je nedeljiva i neopisiva beskonačnost. Ono nastoji da spozna sebe. Uzaludno je pitati se zašto to Čini. Pokušaj da se to obrazloži, podrazumeva uplitanje u dalja ispitivanja, a time i pokretanje beskrajnog niza razloga za razloge, razloga za te razloge i tako dalje ad infinitum. Jednostavnu istinu o početnom porivu za samo-spoznajom najbolje je nazvati hirom (Lahar). Hir nije hir ako može da se objasni ili racionalno razume. I baš kao što niko ne može svrsishodno da upita zašto se on pojavio, tako niko ne može da postavi pitanje ni kada se pojavio. ˝Kada˝ podrazumeva vremenski sled prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Svega toga nema u večnom Onostranom. Zato nazovimo taj početni poriv za spoznajom ˝hir˝. Ovo možete da smatrate objašnjenjem, ili, ako hoćete, možete da ga smatrate potvrdom njegove prirođene neobjašnjivosti.

Prvobitni hir je potpuno nezavistan od razuma, intelekta ili imaginacije, uzgrednih proizvoda tog hira. Razum, intelekt i imaginacija zavise od prvobitnog hira, a ne vice versa. Pošlo hir ne zavisi od razuma, intelekta ili imaginacije, on ne može ni da se razume ni da se tumači uz pomoć bilo koje od tih sposobnosti ograničenog uma.

Prvobitni hir za spoznajom, istog trena podrazumeva dvojnost, prividno raščlanjavanje (koje se ne svodi na razbijanje) na dva odvojena vida, koji su kao vidovi Beskonačnosti oba beskonačni. Prvi je vid beskonačne svesnosti, a drugi je vid beskonačne nesvesnosti. Dualnost se trudi da prevlada sebe i da ponovo uspostavi naizgled izgubljeno jedinstvo: beskonačna nesvesnost pokušava da se ujedini sa beskonačnom svešću. Oba aspekta su strmoglave ubrzana hirom. Hir Beskonačnosti može donekle da se uporedi sa beskonačnim pitanjem, koje pobuđuje beskonačan odgovor.

Sa beskonačnim pitanjem, pojavljuje se i beskonačni odgovor. Beskonačno pitanje je beskonačna nesvesnost; beskonačni odgovor je beskonačna svesnost. Ipak, beskonačno pitanje i beskonačni odgovor ne poništavaju jedno drugo tek tako, i ne vraćaju se u izvorno jedinstvo Onostranog. Ova dva aspekta se sada spuštaju u praiskonsku dvojnost koja sebe može da razloži jedino udovoljavajući sveukupnoj igri dvojnosti, a ne nekom prečicom. Beskonačna nesvesnost ne može da se preklopi u beskonačnu svesnost; takvo stapanje je nemoguće.

Da bi dosegla beskonačnu svesnost, beskonačna nesvesnost prvo mora da dokuči sopstvene dubine. Prvo mora sebe da doživi kao beskonačno konačno, pa da se postepeno razvija do ograničene i ograničavajuće svesnosti. Sa evolucijom ograničene i ograničavajuće svesnosti, dolazi i do razvoja iluzije koja ograničava ograničavajuću svesnost Ova dva postupka idu u korak jedan s drugim.

Kada beskonačna nesvesnost pokuša da dosegne beskonačnu svesnost, taj proces nije trenutan zbog beskonačne nejednakosti između njih. Taj proces traje beskonačno dugo vremena i večnost biva tobože razlomIjena na beskrajnu prošlost, prolaznu sadašnjost i neizvesnu budućnost. Umesto da beskonačnu svesnost obuhvati jednim bezvremenim Činom, beskonačna nesvesnost se pruža ka njoj preko dugotrajnog vremenskog procesa evolucije, uz sve njegove bezbrojne korake. Ona prvo pokušava da pronikne u sopstvene dubine, zatim idući bezbrojnim koracima unazad, traži i konačno nalazi beskonačnu svesnost, ispunjavajući tako hir Onostranog.

STRUKTURA UNIVERZUMA

Prirodno je da ljudski um želi da sazna opštu strukturu univerzuma. Takođe je korisno imati neku vrstu mape univerzuma na kojoj čovek pronalazi sebe. Struktura univerzuma obuhvata sfere i nivoe i različita tela kojima je ljudska duši obdarena.

Gruba, suptilna i mentalna sfera su lopte koje se međusobno prožimaju i postoje u prostoru. Mogu da se posmatraju kao mesta pošto poseduju ekspanziju u prostoru. Sa druge strane, nivoi su i mesta i stanja, iako stanje određenog nivoa ne može da se doživi sve dok se svesnost prvo ne uzdigne do njega i odatle ne počne da funkcioniše.

Uspon kroz nivoe čini četrdeset i devet stepenika. Ljudski um uživa da svuda uočava i stvara simetričnost i proporciju, ali ta sklonost ne treba da se unosi u područje Činjenica. Četrdeset i devet koraka na Putu nije ravnomerno raspoređeno unutar sedam nivoa. Oni se međusobno razlikuju zbog svojih osobenih psihičkih svojstava, mada isto tako poseduju strukturalne ekvivalente u pod-odeIjcima sedam nivoa.

Ljudska duša ima tri tela - grubo, suptilno i fizičko. Iako se ona preklapaju jedno u drugo, ipak bi privolela dušu u tri psihičke dimenzije da medu njima nema tačke međusobnog uticaja ili stapanja. Taj kontakt preplitanja ovih tela, podstiče akciju i interakciju između njih.

Za većinu ljudi život akcije ne znači ništa drugo do unutrašnju pometnju i spoljašnji haos - rusvaj iz koga ne mogu da se ispetljaju. Da bi se prekinula ova pometnja potrebno je težiti za svesnim nedelanjem koje je cilj; a težnja za svesnim nedelanjem iziskuje svesno delanje. Ova posebna vrsta svesnog delanja, koja vodi svesnom nedelanju, deluje preko tela i zahteva čistotu i usklađenost posrednika. U stanju Boga S one strane Onostranog postoji nesvesno nedelanje; na čovekovom cilju postoji svesno nedelanje; a u prelaznom stanju je svesno delanje uspostavljeno u iluziji.

Tačka stapanja postaje sredstvo kojim se sprovodi usklađenost između sva tri tela. Da Masti (Bogo-opijene duže) treba da se spuste iz mentalnog u suptilno ili iz suptilnog u grubo, to bi moralo da se izvede preko tačke međusobnog prožimanja. Uz to, tačka stapanja dovodi sva tri tela pod kontrolu onoga što se ponekad naziva Univerzalno Telo, koje je sedište Univerzalnog Uma.

Viša tela funkcionišu pomoću bezličnih i nesvesnih sila ili pomoću svesnih sila. Kundalini je skrivena moć u višem telu. Kada se probudi, ona prodire kroz šest chakri ili funkcionalnih centara i aktivira ih. Bez učitelja, buđenje kundalini nikoga ne može da odvede daleko na Putu; a takvo nasumice sprovedeno ili preuranjeno buđenje, ispunjeno je opasnostima samo-obmane kao i zloupotrebe moći. Kundalini omogućava da se svesno predu niži nivoi, a ona na kraju prelazi u univerzalnu kosmičku moć čiji je deo, i koja se takođe ponekad opisuje kao kundalini. Obično je kundalini naziv za pritajenu moć u upojedinjenoj duši.

Probuđena kundalini ne može sama od sebe da odvede na sedmi nivo. Kada se probudi i usmeri pod vodstvom nekog velikog jogija, može da pruži mnoga retka iskustva koja imaju svojih prednosti i mana. Bitno je da je probuđena kundalini od pomoći samo do određenog stepena, posle koga više ne može da osigura dalji napredak. Ona ne može da nas oslobodi potrebe za milošću Savršenog Učitelja.

Odnos između kosmičke moći i upojedinjene duše je jedinstven. U slučaju savršene duše, taj odnos je sasvim prikladno opisan hriŠćanskom idejom trojstva, koja podrazumeva tri aspekta Boga: Oca (Tvorca i Održavaoca), Sina (Spasitelja i Izbavitelja) i Svetog Duha (Duha istine ili milosti). U ideji Trojedinslva (Trojice u Jednom) obuhvaćeni su i izraženi neki važni činioci u duhovnoj strukturi univerzuma. Ona ne bi trebalo da se površno izjednači sa vedantističkim trojstvom Tvorca, Održavaoca i Razarača, koje sa drugačije tačke gledišta otkriva strukturu univerzuma. Sve su to različiti načini razumevanja sjedinjujuće i svemoćne sile u kosmosu.

Dobar deo posla Božanske Inkarnacije Često se obavlja preko njegovih zastupnika koji izvršavaju dužnosti koje im Inkarnacija poveri. Zastupnici mogu da budu na grubom nivou ili na unutrašnjim nivoima. Ako nemaju grubo telo, običnim ljudima su nevidljivi. Oni pomažu ljudima pri uspeću kroz nivoe.

Neki zastupnici nesvesno ispunjavaju cilj Božanske Inkarnacije. Oni nisu svesni porekla svog podsticaja ili inspiracije. Drugi svesno primaju uputstva od Avatara i znalački i spremno sprovode ta uputstva.

Po pravilu, pri uspenju ka večnoj Istini, aspirant prvo postaje suptilno-svestan, a potom mentalno-svestan, pre spoznaje Istine. Suptilno-svesna duša se uglavnom ne vraća u grubi svet. To ne znači da suptilno svesna duša ne uzima grubu formu ili ne boravi u grubom svetu sa grubim telom. To znači da svesnost duše više nije povezana sa grubom formom ili grubim svetom, i da je uglavnom zaokupljena suptilnim svetom.

* Vidi ˝Bog Govori˝ (str.45),

Stanje suptilno-svesne duše je zanimljivo u poređenju sa stanjem aveti. Aveti su duhovi pokojnika previše vezanih za grubi svet. Pošto odbace fizičko telo oni još uvek žele da žive u bliskoj vezi sa grubim. Nastavljaju da gravitiraju u nižim suptilnim i astralnim nivoima. Njihova astralna navlaka ili omotač biva automatski pokrenuta impresijama koje se odnose na grubo i dugo vremena ih drži privezane za grubo. Njihove sklonosti su direktno suprotne sklonostima suptilno-svesnih aspiranata. Suptilno-svestan aspirant, iako povezan sa grubim svetom: biva prenet na suptilne nivoe i iskustva i kreće se prema gore, ka Istini. Aveti, premda odvojene od grubog tela, usled podsticaja svojih grubih impresija teže ka grubom svetu i njegovim iskustvima. Tako je, na neki način, suptilno-svesna duša izokrenuta avet.

Mentalno svesna duša, čak i dok zadržava grubo telo, ostaje na višim nivoima, ne uplićući se ni sa suptilnim nivoima. Ona čeka, sve dok se ne stopi sa Bogom ili Istinom na sedmom nivou. Posle stapanja, duša može da ostane uronjena u blaženstvo Bogo-ostvarenja i postane Majzoob ili da se spusti na niže nivoe dualnosti da bi radila (ne gubeći ostvarenje ujedinjavajuće Istine) i poslane Savršeni Učitelj. Da li će neka Bogo-ostvarena duša postati Majzoob ili Savršeni Učitelj odlučeno je prvim porivom u kreaciji. Raznolikosti konačnih stanja ne podležu predodređenosti sanskarama, ili impresijama. Oba konačna stanja su bez traga bilo kakvih sputavajućih impresija. Ipak, čitava struktura univerzuma služi samo jednoj svrsi, ostvarenju Boga.

MISTERIJA STVARANJA SVETA

Bog je Tvorac, Održavalac i Razarao univerzuma koji iz Njega proističe, koga On u svom Biću održava i ponovo u Sebe upija. Jedino je Bog stvaran, dok je univerzum u području iluzije, iako je ospoljenje Samog Boga.

Svet ili tvorevina izlazi iz večnog i beskonačnog Božijeg bića kroz tačku stvaranja, koja se označava kao ˝Om˝. Niko ne može da postigne trajni mir, ukoliko ne dođe u dodir i ne prevaziđe tačku Om. Zbog toga često nailazimo na sveti simbol Om pored reci ˝Shantili˝ što znači mir.

Fonetska sličnost između reci Om, Amin i Amen ukazuje na mnogo toga. Svete reči Amin i Amen česte su na kraju muslimanskih i hrišćanskih molitvi. Obe znače, ˝Da bude tako.˝ Poteklo od čoveka, ˝Da bude tako˝ je blagoslov ili želja; ali, kada potekne, od Boga to je stvaranje. Tvorevina je Božiji Amin ili Amen, drugim rečima, trenutno i neposredno ispunjenje Njegove volje u sadašnjosti. Arapska reč Amin potiče od korena Omu, što znači sigurnost ili mir i tako se Amin može smatrati ekvivalentom ili makar srodnikom Oma, koji je takođe povezan sa mirom.

Sve molitve različitih religija kao što su hinduizam, islam, hrišćanstvo, odnose se na Tvorca. Stvaranje sveta je najveća misterija sa kojom se suočavaju sva stvorenja, uključujući i čoveka. Misterija ne može da se razjasni ili izvrši sve dok se Čovek svesno ne sjedini sa Tvorcem i ne ostvari sebe kao biće koje je Jedno sa Bogom koji je Tvorac i tvorevina u jednom, smesta uključujući i prevazilazeći oboje u Svom beskonačnom biću.

NAPREDUJUĆI ŽIVOTNI TOK

Dalje napredovanje svesti koja evoluira iz vrste u vrstu odvija se korak po korak, a veoma retko i u velikim skokovima. Ipak, raznoliki koraci u evoluciji ne smeju kruto da se tumače. Ako je određena vrsta izumrla, njenoj duhovnoj svrsi može da posluži neka druga srodna vrsta, ili dodatna rođenja u dopunskoj vrsti, ili nepotpuno i delimično ispoljavanje pomoću nešto više vrste. Ukratko, evolucija se koristi bezbrojnim alternativama koje su joj dostupne. Nikada ne mogu daje osujete manje pukotine nastale zbog izumrlih vrsta ili nestalih karika.

Čak i kada bi kenguri, veliki ždralovi ili neka druga biljna ili životinjska vrsta izumrli, to ne bi ni obustavilo ni poremetilo napredujući životni tok. Ne bi ni osujetilo stvarnu svrhu evolucije, dolazak do potpune svesnosti. Čak i da ima na stotine nestalih karika, napredujući životni tok može da smisli nove pogodne vrste ili da na nov način iskoristi već postojeće.

Ipak, zanimljiva činjenica koju treba posebno pomenuti je da na prelazima iz jedne vrste u drugu, svaki takav prelaz ima podvrstu ili formu sa dva lica. Ona ne samo da može da, takoreći, gleda u dva suprotna smera, već može i da se kreće u dva suprotna smera. Sa podjednakom lakoćom može da zadrži kontakt kako sa vrstom koje se oslobađa tako i sa novom vrstom u koju biva oblikovana. Prelazna forma mora da bude u stanju da se kreće napred i nazad. To je apsolutno neophodno za prelaske iz jedne vrste u drugu.

Neke vrste pomažu, a druge ometaju dalje napredovanje životnog toka. Na primer, korov ometa rast viših formi povrća i biljaka. Njegova uloga u vegetativnom svetu može da se uporedi sa ulogom primitivnih rasa u civilizovanom svetu. Ipak, njegova funkcija nije samo negativna. Nadmetanjem sa višim formama vegetacije, on kod viših formi podstiče veću snagu za borbu za opstanak. Duhovni status vrste ne mora, međutim, uvek da određuje njena korisnost za druge vrste. Kopriva nije obavezno niža u evoluciji zato što ozari one koji je dotaknu. Takvo razmišljanje značilo bi zauzimanje čisto antropocentričkog gledišta u odnosu na kreaciju. Da bismo stvari videli u pravoj perspektivi, sve forme, uključujući i ljudske, moramo da vidimo kao forme razvijene radi ispunjenja jedinog večnog božanskog života.

U svom stvaralačkom samo-ispunjenju, napredujući Životni tok može da smisli, a to i čini, nove vrste kao što su prirodni ili veštački hibridi u biljnom ili životinjskom kraljevstvu. Čak i hibridi biljaka i životinja koje je stvorio čovek mogu da postanu sredstvo za prikupljanje novih iskustava na uspinjućoj lestvici evolucije. Ipak, nije obavezno da svaka duša prođe kroz hibridne oblike. Duši je omogućeno da ta iskustva prikupi preko roditeljskih vrsta iz kojih su hibridi došli na svet.

Sa druge strane, evolucija se ponekad ubrzava preko hibridnih formi, a to bi moglo da se primeni na potomstvo međurasnih brakova.

Napredujući životni tok stvara brojne forme. Nijedna forma, međutim, ne treba da se smatra kavezom koji ograničava i usmerava prikupljanje iskustava na način koji bi isključivao međusobno opštenje sa ostalim formama iste vrste ili čak i sa formama drugih vrsta. Ljudska bića komuniciraju među sobom i zajedno evoluiraju pomoću razmene iskustava. Na isti način je izvesna međusobna komunikacija važna čak i svetu biljaka i životinja. Razmena iskustava i zajednička evolucija nisu obavezno uslovljene korišćenjem govornog ili pisanog jezika, što olakšava sticanje koristi od međusobnih iskustava.

Ljudi mogu da razumeju jedni druge preko govornog ili pisanog jezika i imaju priliku da svoj život podele sa drugima, ali životinje takođe međusobno dele život, uprkos nedostatku takvog jezika. Zapravo, životinje i biljke imaju sopstveni jezik, neki način delimične ili elementarne međusobne komunikacije. One dele život sa drugim formama i napreduju zajedno. U stvari, sve forme i vrste žive u zajedničkom svetu. Ne samo da dele život sa formama sopstvene vrste, već i sa formama drugih vrsta. Tako ptice, životinje, biljke i ljudska bića, kao i sve što živi i diše, daje svoj doprinos životu koji se razotkriva u svakoj od formi. Otkrivanje božanskog u životu je zajednički poduhvat, a ne isključivo postignuće.

Čak ni evolucija anđela i arhanđela (sa svom njihovom hijerarhijom) ne treba da se smatra isključivim tokom u životu koji napreduje. Oni mogu da se inkarniraju među ljudskim bićima i mogu da se povezu sa ljudskim tokom života. Uz to, podležu zakonima ciklusa i sve Što im se dešava podložno je kontroli Savršenih Učitelja.

U podljudskoj tvorevini, reinkarnacija svesnosti koja evoluira odigrava se preko suptilne matrice, iz koje se na kasnijem stupnju razvija potpuno formirano suptilno telo. Biljke i životinje nemaju potpuno razvijeno suptilno telo, ali elementarna suptilna matrica postepeno se oblikuje u odnosu na stepen postignutog razvoja. Ta suptilna matrica je posrednik pri seobi podljudske svesnosti iz jednih vrsta u druge. Ona je takođe sredina u kojoj podljudska stvorenja žive u astralu pre nego što uzmu novi grubi oblik.

Opšte pravilo je da tok života napreduje pomoću suprotnosti. Na primer, oni koji se u grubom svetu jednom pojave blistavog uma, u narednoj inkarnaciji su ponekad lišeni tako blistavog uma. Naravno, jednom stečena svojstva blistavog uma zadržavaju se u mentalnom telu i nipošto ne bivaju uništena. Ipak, unutarnja logika duhovnog napredovanja duše može da joj nametne period u kome joj svojstva blistavog uma nisu dostupna. Suprotnosti iskustava isto su tako nužne za potpuni razvoj duhovnog razumevanja.

Kada duša jednom dobije ljudsku formu, opšte je pravilo da napreduje jedino kroz ljudske inkarnacije. Retrogradna inkarnacija je izuzetno retka u napredujućem samoispunjenju životnog toka. Ona je ponekad posledica bezočne zloupotrebe okultnih moći. Retrogradna inkarnacija nije opšte pravilo, već krajnje redak izuzetak. Obično se dešava da se ljudska forma produžava, bez vraćanja u bilo koju pod-ljudsku formu. Čak se i za grubo kršenje moralnih zakona popravna mera ostvaruje time Što ista duša mora da prođe kroz suprotnost onoga što je učinila ili doživela. Na primer, onaj ko nekog ubije zbog strasti može i sam da bude ubijen zbog strasti, bilo u istoj ili narednoj inkarnaciji, i tako spozna bezočnost svog gnusnog zločina.

* Videti ˝Besede˝ Meher Babe, Esotheria, Beograd 1994.

Sa druge strane, retrogradne inkarnacije su moguće u izuzetnim okolnostima kada se okultne moći koriste za izvršavanje opakih zlodela. Od duše kojoj su date okultne moći (zbog njenog položaja na višem nivou) očekuje se da ih drži pod punom kontrolom. Ako ih, međutim, ona grubo zloupotrebi pošto postane žrtva svojih nižih želja ili zamisli svog ega, privlači na sebe drastičnu kaznu obaveznog povratka u podljudsku formu i ponovnog početka svoje evolucije sa tog mesta. Ovako nešto može da se dogodi na četvrtom nivou, osim ako nema pravovremene intervencije nekog višeg bića. Ipak, ovakav povratak unazad je veoma neuobičajen. Dalje napredovanje životnog toka donosi sa sobom sve veće uspinjanje ka vrhu ostvarene Istine, i znatno veće razotkrivanje unutarnje božanstvenosti.

AVATAR KAO PRVI UČITELJ

U beskonačnom Onostranom stanju Boga koje prevazilazi kategorije svesnosti kao i nesvesnosti, pojavio se prvi početni poriv Boga da spozna Sebe. A pojavom tog početnog poriva, kao istovremene posledice, trenutno su se ispoljile beskonačna svesnost kao i beskonačna nesvesnost. Od ova dva naizgled suprotna ali komplementarna aspekta, beskonačna svesnost igra ulogu Avatara ili Božanske Inkarnacije. Beskonačna nesvesnost nalazi svoje ispoljenje kroz evoluciju, koja žudi da razvije potpunu svesnost uz pomoć protoka vremena. U ljudskoj formi, potpuna svesnost teži za samo-spoznajom i samo-ostvarenjem. Prvog čoveka koji je ostvario Boga kao nedeljivu i večnu Istinu uzdigla je do tog ostvarenja večna beskonačna svesnost Avatara.

Avatar je prvi učitelj prve Bogo-ostvarene duše, U Bogo-ostvarenju se, međutim, potpuna svesnost prvog učitelja stopila sa večno beskonačnom svesnošću Avatara. Otuda je, ˝silaženjem˝ prvog Bogo-ostvarenog čoveka, sam Avatar sišao i inkarnirao se u telu. Dakle,sa stanovišta inkarnacije, Avatar je isto što i prvi učitelj. Prvi učitelj nije imao učitelja u ljudskoj formi. Svi naredni učitelji, međutim, imali su učitelje u ljudskoj formi da im pomognu u ostvarenju Istine.

Prvi učitelj mogao je da ostvari Boga bez učitelja u ljudskoj formi, dok je svim narednim učiteljima, uvek i bez razlike, potreban učitelj za Bogo-ostvarenje. Razlog je jednostavan. Bogo-ostvarenje podrazumeva unutarnju uravnoteženost kao i odgovarajuću prilagodljivost univerzumu (koji je senka Boga) kao i svemu što ga čini. Prvi učitelj (koji je takođe i prva inkarnacija Avatara) postigao je i jedno i drugo, jer je to sam cilj početnog poriva koji traži ispunjenje. On nije imao učitelja u ljudskoj formi.

Što se tiče duša koje kasnije postižu Bogo-ostvarenje, dva uslova ostaju ista: unutarnja uravnoteženost i odgovarajuća prilagodljivost svemu u univerzumu. Tu, međutim, postoji velika razlika. Na primer, za dušu koja druga dosegne Bogo-ostvarenje, jedan od važnih činilaca u njenom duhovnom okruženju predstavlja postojanje ljudske Bogo-ostvare ne duše. Otuda, dok se prilagođava svemu u univerzumu, ovaj drugi kandidat za Bogo-ostvarenje biva suočen sa problemom prilagođavanja prvom učitelju ili Bogo-ostvarenoj duši, koji se, kao što smo videli, ne može razlikovati od večnog Avatara. U lom slučaju, jedino mogućnost prikladnog prilagođavanja je da bezrezervno prihvati darežljivu pomoć prvog učitelja. Odbijanje da se primi ova pomoć predstavlja neprilagođavanje izvanrednom činiocu u univerzumu; i to sprečava Bogo-ostvarenje. Zato prvom Bogo-ostvarenom nije bio potreban utelovljeni učitelj, dok je svim narednim učiteljima neizbežno potreban učitelj ili učitelji za ostvarenje Boga. To ne mogu da učine sopstvenim nezavisnim naporima.

Prvi učitelj koji se stopio sa večnom beskonačnom svesnošću Avatara je učitelj svih učitelja. Ipak, ako i kada se Avatar inkarnira u ljudskoj formi, on na sebi ima veo; a taj veo mora da ukloni određeni učitelj ili učitelji.

Veo sa kojim Avatar silazi u ljudsku formu na njega je položilo pet Savršenih Učitelja koji ga spuštaju iz njegovog bića bez forme. U periodima Avatarstva, pet učitelja uvek prekrivaju velom beskonačnu svesnost Avatara, jer da se dovede u svet formi bez takvog vela, duboko bi se poremetila postojeća ravnoteža između stvarnosti i iluzije. Ipak, kada pet učitelja smatraju da je pravo vreme, oni uklanjaju veo koji su položili na svesnost Avatara. Od tog trenutka Avatar svesno počinje svoju ulogu kao Avatar.

Do inkarnacije Avatara ne dolazi sve dok je jako ne ubrza pet Savršenih Učitelja ciklusa. U svim njegovim inkarnacijama, osim prve, čak je i Avataru potreban učitelj za ulaženje u sopstvenu večnu i beskonačnu svesnost. On ne postaje izuzetak od pravila da je za Bogo-ostvare nj e potreban ˝dodir˝ učitelja. Ipak, ˝dodir˝ Savršenog Učitelja ne podrazumeva obavezno fizički dodir. Kada kažemo da smo ˝dirnuti˝ muzikom, ili pesmom, ili pričom, taj dodir ima dublje značenje. To je još istinitije kada je u pitanju duhovni ˝dodir˝. U slučaju učitelja, ovaj dublji duhovni dodir često se prenosi fizičkim dodirom.

Svaki put kada Avatar siđe, mase ne moraju obavezno da ga prepoznaju kao Avatara. Jedino oni koji su veoma duhovno napredni mogu da prepoznaju kao takvog. Sam Avatar najmanje brine o tome da li će ga veliki broj prepoznati kao Avatara ili neće. On temeljno igra svoju ulogu Avatara, a njegov glavni posao je u višim nevidljivim sferama postojanja. Ako se, međutim, pojavi u kritičnom ili prelaznom cikličnom periodu, što je često slučaj, mase ga veličaju kao Avatara tog doba.

Avatara obavezno ne prepoznaju i ne veličaju kao Avatara svi i svako, jer se on skriva pod velom radi sopstvenog duhovnog rada. Taj veo, ispod koga više voli da ostane sakriven, razlikuje se od vela koji pet Savršenih Učitelja polažu na Njega dok Ga spuštaju u ljudsku formu. Veo koji Avatar polaže na sebe, sam može da ukloni u svako doba i za bilo koju osobu ili osobe po svojoj želji, radi samo-otkrovenja ili samo-komunikacije.

Avatar ne preuzima na sebe karmu sveta niti biva sputan njome. Ali, preuzima na sebe patnju sveta koja je posledica karme. Njegova patnja radi sveta je umesto drugih. Ona ne povlači za sobom uplitanje u karmu sveta. Ipak, čovečanstvo nalazi iskupljenje od svoje karme preko njegovih patnji koje podnosi umesto drugih, npr. bolesti, poniženja, nesreća i tome slično. Avatar na sebi svojstvene načine nepogrešivo ostvaruje svoju inkarnaciju, dajući duhovni podsticaj svom dobu.

HIJERARHIJSKI POREDAK U SPIRITUALNOJ PANORAMI

Tajna univerzuma je hijerarhijska po strukturi. Tu postoje stepenovani redosledi, koji nadilaze jedan drugog. Spiritualna panorama univerzuma otkriva se kao stepenast uspon sa zakonima koji su jedni iznad drugih. Polaganje jedne vrste zakona povrh druge, podrazumeva rastegljivost i elastičnost nižih zakona radi sprovođenja viših zakona koji ih smenjuju. Umesto bezakonja, to podrazumeva režim stepenovano raspoređenih zakona, međusobno prilagođenih na taj način da svi služe vrhunskoj svrsi Boga, Tvorca.

Niži zakoni potpadaju pod više zakone. Prvi zakon koji suvereno vlada u Prirodi je zakon uzroka i posledice. Takvi prirodni zakoni izgledaju mehanički, strogi i nemilosrdni. Ali, u akciji i interakciji sa životnom silom, oni vode višim zakonima determinizma sanskarama ili impresijama i bivaju njima zamenjeni. Determinizam impresijama nije izuzetak od kauzalnih zakona, već je njihov suptilniji i viši oblik. On nadilazi mehaničke kauzalne zakone.

Uzmimo jedan primer koji ilustruje delovanje hijerarhijskog poretka u spiritualnoj panorami. Dani svake inkarnirane duše u grubom svetu, i ono što donose, nepobitno predodređuju nakupljene impresije prošlih života. Ipak, ova uslovljenost impresijama ne sprovodi se nezavisno od, ili uprkos, uobičajenih kauzalnih zakona. Naprotiv, ona deluje kroz uspostavljene kauzalne zakone. Na primer, pogrešna ishrana ili proždrljivo! ili bilo koje oglušenje o prirodne fiziološke zakone, neosporno će uticati na trajanje životnog veka u grubom telu. Na isti način će pametno korišćenje poznatih zakona imati svoj uticaj na zbivanja u toku ovog životnog veka. Da li će se neka duša oglušiti o te zakone ili neće, samo po sebi predodređuju impresije, drugim rečima, to zavisi od prikupljenih sklonosti. Tako fiziološki i ostali kauzalni zakoni potpadaju pod više karmičke zakone i pristaju da budu podesna građa za njihov rad. Zakon karme smenjuje i koristi ostale zakone Prirode, ali ih ne remeti.

Prirodni zakoni ni na koji način nisu narušeni ni onim što se naziva čudima. Nijedno čudo nije izuzetak od postojećih zakona univerzuma. Ono je očigledna posledica ne-ličnog rada ili svesnog korišćenja uspostavljenih zakona unutarnjih sfera. Naziva se čudom jer ne može da se objasni poznatim zakonima grubog sveta. Tu poznatim zakonima bivaju nadređeni nepoznati zakoni; ne radi se o haosu ili bezakonju.

Mnogo je primera čuda. Davanje vida slepima i tome srodna postignuća potpadaju pod kategoriju čuda. Ona ne ostavljaju zakone univerzuma po strani, već su ispoljenja zakona i sila, nepoznatih i nedostupnih većini ljudskih bića. Ima ljudi koji korišćenjem svojih natprirodnih moći svoja tela mogu da održavaju u životu stotinama godina, mada nisu obavezno i duhovno napredni. Na isti način, preostala aura sveca može da izvodi čuda sa mesta na kome je pokopan.

Delokrug čuda veoma je širok. Čak ni svet životinja nije pošteđen od mogućih čuda. Iako sisari kao Što su delfini i druge životinje nemaju potpuno razvijeno suptilno telo, u suptilnom svetu postoji ekvivalent ili parnjak njihovoj gruboj formi. Elementarna suptilna matrica, koja tek treba da se razvije u dovršenu i po funkcijama samodovoljnu suptilnu formu, još uvek može da posluži nekoj svrsi i postane medijum za izvođenje čuda. Priče o proročicama koje su nagnale jata delfina da sa otvorenog mora dođu na obalu radi lokalnog slavlja, u granicama su verovatnog. Ipak, treba uzeti u obzir da čitavo područje natprirodnog, okultnog, čudotvornog i magije (crne ili bele) mora da se smatra kao nešto što u sebi nema nikakvu duhovnu vrednost.

Okultni fenomeni poput stigme, telekineze (koja čini da predmeti, kao što je pričesna nafora, lete kroz vazduh), izduživanja ili uznesenja, itd., ljude mogu da zabave, zaprepaste ili nadvladaju. Ne mogu, međutim, da dovedu do duhovnog isceljenja ili uspenja, šio je zapravo jedino bitno. To su samo primeri svrgavanja uobičajenih i poznatih zakona prirode, natprirodnim i nepoznatim zakonima unutarnjih sfera. Radoznalci lako mogu da zaokupe svoj um takvim stvarima, mada je najbolje da ih prognaju u tamu kao beznačajne. Onaj ko stvarno voli Istinu prolazi pored tih stvari i ne upliće se ni u jednu od njih. On ne može da dozvoli sebi da ga nešto poremeti ili odvrati od pravog cilja, to jest, od postizanja sjedinjenja sa Bogom i oslobađanja sjaja Njegove čistote i ljubavi.

Prividna neobičnost čuda ne proizvodi narušavanje poznatih prirodnih zakona, već samo podrazumeva njihovo smenjivanje drugim nepoznatim zakonima. To takođe ne znači narušavanje viših zakona karme koji nadilaze prirodne kao i natprirodne zakone, Ipak, u hijerarhijskom poretku spiritualne panorame postoji jedan važan činilac koji prevazilazi i kontroliše sve zakone, uključujući i natprirodne zakone i zakone karme. To je božanska milost, koja je izvan svih zakona.

Bog oprašta grehe u smislu da On nikoga zauvek ne proklinje zbog greha. On drži vrata iskupljenja večno otvorena. Ponovljenim iskrenim molitvama moguće je uticati na izlaz iz inače neumoljivog delovanja zakona karme. Oproštaj koji se traži od Boga izaziva u Njemu Njegovu nedokučivu milost, koja jedina može da preusmeri neumoljivo određenje karmom.

Jedino čudo vredno tog imena je božanska milost koja ne zna za okove i koja može da kontroliše čitav univerzum sa svim njegovim zakonima. To je poslednji činilac nadolazećih pramena u stepenovanim redosledima spiritualne panorame.

Božansku milost ne zanimaju fenomeni. Ona se bavi oslobođenjem i duhovnim ispunjenjem duša. Tu se postavlja jedno zanimljivo pitanje, ˝Da li Bog čini čuda u užem smislu, upravljajući skrivenim zakonima unutarnjih sfera?˝ Odgovor je, ˝Bog čini sve i u isto vreme On ne čini ništa. On sve prepušta prirodnim i natprirodnim silama koje preovlađuju u spiritualnoj panorami univerzuma.˝

Iako Bog ne čini ništa uz pomoć malih Čuda, čitav univerzum koji proističe iz Njega je čudo nad čudima. Što više promišljamo o bilo čemu u univerzumu - čak i o najbeznačajnijim stvarima - to ljudskom umu on izgleda sve čudesniji. A univerzum, koji sadrži beskonačan broj takvih pojedinosti, dajući svakoj od njih neizbrisiv pečat večnog smisla, neporecivo je čudo, jer dopušta na hiljade pitanja, ali ne pruža nikakav odgovor ograničenom ljudskom intelektu. Dakle, stvorivši ovo vrhunsko čudo od univerzuma, Bog se ne trudi da izvodi dalja manje važna čuda u univerzumu, već to prepušta vladavini zakona. To se, međutim, ne odnosi na Bogočoveka koji, ako to smatra potrebnim i neophodnim, može da izvede bezbrojna čuda u naglom prekidu normalnog uobičajenog delovanja univerzuma, i da im ne prida neku posebnu važnost.

Bog čini sve i u drugom smislu ne čini ništa. Iako Bog ne čini ništa, oni koji Mu priđu s ljubavlju i predanošću dobijaju sve što je bitno u području duhovnog, čak i ako On ne radi ništa posebno u odnosu na njih. Bog može da se uporedi sa sandalovinom. Ona neprestano šalje slatkast miris na sve strane, iako jedino oni koji se pomuče da joj priđu bliže uživaju u njenom opojnom mirisu. Ne možemo, međutim, da kažemo da je sandalovina nešto posebno učinila za one koji joj se približe, jer se njen slatki miris širi sve vreme i nije posebno usmeren ni na koju osobu ili osobe. Dostupan je svakome i svima koji se potrude da dođu u njegov domet. Tako sandalovina na jedan način daje, a na drugi način ne daje. Uzmimo dragi primer. Reka daje vodu onima koji su žedni, u smislu da kada žedni priđu reci i popiju njenu vodu, njihova žeđ biva utažena; ali, reka ništa ne čini ni da ih dozove sebi niti da u njih ulije svoju vodu.

Ovi primeri pokazuju kako Bog čini sve i u isto vreme ne čini ništa. To se naravno odnosi na takozvana čuda, koja predstavljaju manje važna dešavanja u okviru velikog čuda. Um se takođe može nazvati velikim čudom univerzuma, jer se iz uma rada iluzija univerzuma. Um je poreklo čuda; a opet, ispunjenje njegove sudbine leži u samo-poništenju. On nije ispunio svoju pravu svrhu ako potpuno ne iščezne. Privremeni model od gline Često mora da se uništi da bi se stvorila skulptura trajne vrednosti; oplata od drvenih dasaka postavlja se samo da bi je kasnije zamenila betonska ploča; a kokošje jaje nije ispunilo svoju sudbinu ako ga iznutra kljucanjem ne razbije pile koje samo što se nije izleglo. Na isti način, um-kalup se pojavljuje samo da bi mogao da se rasprsne na komadiće i da bi njegovo rasprsnuće moglo da omogući razvijanje istinskog i neograničenog razumevanja koje je samo-održivo. Tako um, koji je poreklo čuda, dolazi na svet samo da bi nestao.

Nestanak uma znači da on prestaje da deluje kao um. U svom uobičajenom delovanju um vidi, čuje i govori, ali on mora da obustavi to delovanje. Ne srne da gleda, čuje ili govori podstaknut impresijama, kao što je navikao da čini. Kada uspe da zaustavi svoje funkcionisanje podstaknuto impresijama, nestaje kao um i svojim nestankom postiže poslednje čudo. Um je čudo po svom nastanku, po rezultatima svog delovanja, i na kraju, ali ništa manje važno, po svom nestanku, vrhuncu njegovog Čudesnog toka. Ipak, um ne može samog sebe da preskoči. Ne može sam da zaustavi sopstveno funkcionisanje uslovljeno impresijama. On jedino može da napravi salto i da ispred sebe postavi prividno poništenje, kao što čine zmije i škorpioni koji se Često pretvaraju da su mrtvi koristeći to kao poslednje sredstvo za sopstveno spasenje.

Kada se um poništi, to se događa ne kroz njegova sopstvena salta ili gimnastiku, već činom božanske milosti. Božansku milost koja prevazilazi sve stepenovane redoslede u spiritualnoj panorami, zajedno sa njihovim zakonima, ne možemo ni da poreknemo ni da objasnimo. Brisanjem uma, brišu se sva manja i veća čuda. To je jedino Čudo vredno pomena i duhovno potrebno. Sva ostala čuda, uprkos njihovih gradacija u panorami koje ulivaju poštovanje, nalik su prolaznim talasima koji se uzdižu i nestaju na površini okeana, a da nisu u stanju da dokuče njegovu neizmernu dubinu.

Čudo poništenja uma donosi sa sobom potpuno nestajanje svih oblika mnogostrukosti. Mnoge podeljenosti kojima um pridaje previše važnosti i u koje se zapliće, pripadaju području iluzije ili samo-stvorenih objekata uma. U okviru objektivnog sveta mašte postoje razlike, npr., između kobre, tigra, čoveka itd. Međutim, one ne postoje u umu, koji je poreklo te maštarije. Sve podvojenosti nestaju čim se umu, tvorcu tih podvojenosti, činom božanske milosti učini kraj.

POISTOVEĆENJE TELA I DUŠE

Po pravilu se jedno telo poistovećuje sa jednom dušom. Poistovećenje jednog tela koje u sebe uključuje jednu dušu posebno važi na višim stadijumima evolucije. Ipak, izuzetci od ovog opšteg pravila takođe su zanimljivi i vredni pomena.

U čestim slučajevima opsednutosti imamo primer da jedno isto fizičko telo naizmenično koriste različite duše. Neki duh ili duhovi preminulih mogu povremeno da preuzmu grubo telo inkarnirane duše i pokušaju da ga koriste za sticanje iskustava u grubom svetu. Kada se to dešava prečesto, uobičajeno poistovećivanje jednog tela sa jednom dušom se ozbiljno remeti. U tom slučaju postoji samo jedno grubo telo i mnogo duša koje ga koriste, uzastopno ili naizmenično.

Baš kao što jedno telo može da bude povezano sa mnogo duša, jedna duša može da se poveže sa mnogo tela. Do toga može da dođe na ranijim stupnjevima evolucije. Postoje i grupne duše. Svaka grupna duša se povezuje sa bezbroj fizičkih formi kao u slučaju vlati trave, Kada svest grupne duše postane naprednija, ona može da se poveže sa jednom formom umesto sa brojnim formama. Grupne duše su izuzetak od poistovećenja jedno telo -jedna duša.

Bilo da duše potpadaju pod ovo poistovećenje ili su van njega, njihova ospoljenost je usled imaginarne odvojenosti. Isto tako jedna grupna duša postoji izvan druge grupne duše u unutrašnjim sferama, i nestvarna je kao i svaka druga duša koja teži da razdvaja. U suštini, postoji samo jedna kosmička duša koja sakuplja iskustva kroz sve raznolike forme, i koja ponekad izgleda kao da se razdelila u grupne duše, a drugom prilikom u duše koje ulaze u poistovećenje telo-duša. Grupne duše podrazumevaju odnos jedna-duša-mnogo-tela, što je suprotno odnosu mnogo-duša-jedno-telo koji se pronalazi u opsesijama i opsednutostima.

Sa druge strane, često se ispostavi da su slučajevi za koje se pretpostavlja da su odnos mnogo-duša-jedno-telo, zapravo primeri podeljene ličnosti. To nisu izuzetci od poistovećenja jedno-telo-jedna-duša. Kod podeljene ličnosti neka prekinuta veza u psihi iste duše zaposeda telo i traži odvojeno i isključivo ispoljenje. To nije druga duša ili duh, već drugačija grupa impresija (sanskam) iste duše ili duha. U podeljenoj ličnosti svaka od istovrsnih veza u psihi preuzima telo na neko vreme, da bi napravila mesto za ostale veze iz ove ili prethodnih inkarnacija. Te ostale veze su kvalitativno različite i nisu u stanju da se prilagode prvoj vezi, zato traže da se naizmenično ispoljavaju umesto da se istovremeno usklade.

U književnosti je čuven primer dvostruke ličnosti u liku doktora Džekila i gospodina Hajda. To je primer za dva dela uma koji vladaju jednim telom, a ne za dve duše koje se povezuju sa njim. Ipak, ostaje istina da u nekim slučajevima dve ili više duša mogu da koriste jedno telo. Kada se to dogodi, obično se njihovi načini vladanja telom naizmenično smenjuju. Ako različite duše istovremeno koriste jedno telo, to spada u poseban izuzetak, pri Čemu dotične različite duše moraju da budu u savršenom skladu jedna sa drugom. Sklad između tih duša mora da bude tako potpun da jedan isti telesni Čin ili iskustvo podjednako zadovoljava potrebe svih dotičnih duša.

Neki napredni učenici su u tako savršenom skladu sa svojim učiteljem da učitelj, ako tako hoće, ponekad može da ˝zamrači˝ ego-um i telo učenika, a da ne izgura njegovu dušu s njenog položaja. Ovakvo zamračenje može da se dogodi radi ostvarivanja širih učiteljevih planova. Umesto da se zameni ili poništi učenikova individualnost, ona se time sprovodi i uvećava. Učenik i njegov učitelj bivaju tako stopljeni jedan s drugim da su obojica podjednako ispunjeni svime Što učenik postigne svojim telesnim bićem.

Pošto poistovećenje jedno-telo-jedna-duša može da ima toliko izuzetaka, utvrđivanje broja živih duša postaje otežano. Postoji još jedan aspekt u odnosu na ovo pitanje koji ga uzvisuje iznad mogućnosti razumevanja svake potrebe za prebrojavanjem. Sa te tačke gledišta broj duša je beskonačan. Postoji jedna beskonačna, nedeljiva duša, koja se pomoću iluzije, pojavljuje kao mnoge zasebne duše. Baš kao što je jedina prava duša beskonačna u svom nedeljivom biću, tako su i mnoge duše u koje se ona naizgled deli beskonačne po broju. Senka Beskonačnosti je beskonačna i ostaje beskonačna. Iako je broj duša koje postižu potpunu ili ljudsku svest ograničen i u porastu, ukupan broj duša svih biljaka, životinja, insekata, atoma, itd., je beskonačan i ne može da se izbroji.

Kada kažemo da broj duša u univerzumu ostaje beskonačan, to ne znači daje on stalan. On ostaje isti jedino u smislu da ostaje beskonačan, a ne u smislu da sprečava stvaranje novih ili svežih duša.

Broj ljudsko-svesnih duša ne treba da se procenjuje niti do njega treba da se dolazi popisom živih ljudskih tela koja u bilo koje doba borave u grubom svetu. Uvek ima tako mnogo Ijudsko-svesnih duša koje tek što su preminule ili samo što se nisu rodile. Naravno, broj duša koje su se oslobodile ciklusa umiranja i rađanja je vrlo ograničen, u poređenju sa velikim brojem onih koje su u njega upetljane.

Koje grupe duša će se inkarnirati u određenom periodu ili ciklusu i na koji način bivaju usklađene da bi obezbedile široko polje za delovanje svoje evolucije, sve su to pitanja kojima upravljaju učitelji koji predstavljaju božansku volju. S tim u vezi prikladan je primer danonoćnog rada u fabrikama koji se odvija u smenama. To pokazuje mnoge načine na koje složena prilagođavanja mogu da se izvedu da bi se osigurala duhovna evolucija svih i svakoga. Čak su i izuzetci od poistovećenja jedno-telo-jedna-duša samo delovi prilagođavanja, koji na kraju služe božanskoj volji.

DUHOVNA HVALISAVOST

Ni u jednoj oblasti života hvalisavost nije neobuzdanija nego u duhovnosti. Kao i na tržištu ekonomskih dobara, tako i u području duhovnosti postoji neumoljiv zakon potražnje i ponude. Čitav svet čezne za svetlošću i slobodom. Da bi se udovoljilo toj žarkoj uzvratnoj potrebi, uvek se javlja izdašna ponuda onih koji tvrde da joj udovoljavaju na pravi način. Većina ovih reklamera su prevaranti. Izuzetno su retki oni koji ovu potrebu mogu zaista da zadovolje na pravi način.

Isto su tako izuzetno retki i oni koji mogu da prepoznaju ili imaju koristi od onoga ko istinski polaže pravo na duhovnost. Postoje dve vrste tragalaca: oni koji se, priterani uza zid, iskreno bore i oni koji se pretvaraju da tragaju. Oni koji se pretvaraju da tragaju i oni koji se pretvaraju da daju, bliski su rod u zbunjujućem području duhovne hvalisavosti.

Naravno, tragalac koji se pretvara i nabeđeni svetac mogu da postanu zatvoreni u arenu života i da uz sebične motive igraju svoju igru u životnoj pustoši. Potom, kao što reče Kabir, obojica tonu u more kao brodovi od kamena.

Sebičnim ciljevima zajednički su prizvali svoju vodenu grobnicu.

U ovom svetu bezbrojnih slabosti, najveća od svih slabosti je zajednička nesposobnost da se sagledaju, prihvate i priznaju sopstveni nedostaci. To je slabost nad slabostima. Ona dovodi do licemerja. Za licemerje se kaže da je to danak koji porok plaća vrlini. Nasuprot svetu činjenica, čovek svojom nadahnutom maštom gradi drugi svet, svet ideala. Ponekad sebe maštovito prenosi u svet ideala; ponekad se vraća u svoj stvarni svet Činjenica; a povremeno pokušava da premosti jaz između njih, istinski i naporno prelazeći put sporim i iscrpljujućim koracima. Iskušenje da se ideal dosegne u mašti i da se nastupi kao da je stvarno ostvaren tako je neodoljivo da je vrlo malo onih koji mu ne podlegnu. Tu je poreklo lažnog sveca ili duhovnog hvalisavca, koji ide i govori nosem parajući nebo, podbočen kao da je neko naročito izuzetan.

Među onima koji polažu pravo na duhovnost, vrlo je malo onih koji u to pravo iskreno veruju, pa onda u njemu nalaze uporište. Većina njih se samo-obmanjuje. Takvi pivo prevare sebe, pa onda počnu da varaju druge. Ipak, čak i ako su se potpuno samo-obmanuli, mogu da se izvuku iz pipaka duhovne hvalisavosti čim otkriju da su precenili sopstvena spiritualna postignuća. Pošto nisu svesno nepošteni, postoji bledunjavi tračak nade da će se okrenuti Istini. Sa druge strane, svesni i namerni prevaranti u području duhovnosti, smesta postaju najosvedočeniji krivci i najžalosnije žrtve. Oni se sve dublje zaglibljuju u močvaru sopstvene tvorevine, sve dok svi, zajedno sa njima, ne izgube svu nadu u iskupljenje.

Uzaludno je tražiti motive svesnog varalice i nepoštenog polagača prava na duhovnost. Unutrašnji duhovni put je uzan i težak. Čak i iskreni tragaoci mogu biti zavedeni čarima duhovne hvalisavosti, pre nego što postanu svesni da su pali. Ipak, oni mogu da imaju preimućstvo pravovremene svetlosti-vodilje koju isijava neki Savršeni Učitelj. Linija koja na strmom putu ka Istini odvaja istinu od laži toliko je tanka daje gotovo bez dimenzija.

Izložimo duhovnu hvalisavost u najmilosrdnijem svetlu. Ona može da zavede Čak i iskrene duše koje ne us-pevaju da budu stalno budne na Putu. Proces ostvarenja izgleda kao proces u kome čovek postaje nešto što prividno nije. To liči na kretanje sa mesta na kome ste, do onog na kome niste. Da bi se ovaj proces svesno usmerio nužno je ne samo da se cilj uoči, već i da se u mašti dramatizuje kako ćemo do njega stići. Na primer, neko ko želi da ide u London, sprema se za put, pošto prvo sebi vizuelno predstavi sve dobre i loše strane putovanja. Ovom neizbežnom postupku mora da se doda okolnost da je stvarno mesto na kome se nalazi, samo po sebi tvorevina njegove mašte. Sasvim je prirodno da čovek maštu prihvati kao stvarnost i poveruje da je u svom traganju ostvario ono što je samo izmaštao.

Postoje izvesne pretpostavke i nagoveštaji, koje nužno prate božanske umovanje i privlače svakog tragaoca. Čitavo traganje je napor da se iz lažnog izdignemo u stvarno. Nikakav napor nije moguć sve dok tragalac nema neku početnu zamisao, ispravnu ili pogrešnu, o stvarnom. Šta-više, lažno ne može večito da zauzima svoje uporište u lažnom, da očito i samovoljno prianja samo za sebe i beskrajno ostaje to što jeste. Otuda se javlja preka potreba da se vizuelno predstavi Istina, da se zauzme uporište u toj zamišljenoj ili uočenoj Istini, i da se deluje kao daje vredni cilj traganja ostvaren. To takođe podrazumeva uverenost da on jeste ostvaren iako će, stalno iznova, čovek bezobzirno biti pokoleban u tom verovanju, morajući da se suočava sa neospornim činjenicama koje ga sustižu u njegovoj izmišljenoj trci.

Čestito verovanje, bez obzira koliko lažno, ne okiva tragaoca nepopravljivo, zato što je on podložan popravljanju. Sa druge strane, onaj ko vešto i promišljeno igra lažnu ulogu, nadobudno se razmeće tvrdnjama za koje nema nikakvo svedočanstvo. Prepuštajući se očigledno nedopustivom, on na sebe privlači duhovno prokletstvo. Prima u zagrljaj svoju oholu hvalisavost da bi iskorišćavao bezazlenu lakovernost drugih. Prva osoba čestito, iako lažno, veruje u sopstveno duhovno punomoćje. Druga se nepošteno i promišljeno izdaje za ono za šta iznutra sama zna da nije - ni blizu prave istine. Razlika je ogromna. Prva potvrđuje svoj boravak u uočenoj Istini, dok druga potvrđuje svoje bivanje u uočenoj laži.

Svesna varalica u duhovnom hvalisanju zbog toga sebe osuđuje na samo-stvorenu mračnu sudbinu grehova koji se gomilaju, potpuno nezavisno od toga što sve ostale lakovernike povlači u sklisku močvaru njegove vlastite tvorevine. On duhovno sahranjuje sebe i sve koji su ga u svojoj detinjastoj jednostavnosti voleli i polagali veni u njega. Hvalisavac priziva ovu zlu kob na sebe i druge koji ga vole i ne može joj izbeći, osim činom posebne milosti nekog Savršenog Učitelja. Najtragičnije u ovoj situaciji je da varalica ne zaslužuje tu milost koja jedina može da ga izbavi.

ZLO KAO POSLEDNJI OSTATAK

Dobro kao i zlo proizvod su impresija zamaha evolucije. Oni ulaze u međusoban sukob i kao takvi treba da se prepoznaju kao posebne grupe sila, Satana, Lucifer, BeIzebub, svako na svoj način, simbolično predstavljaju sile zla. Međutim, pogrešno je misliti da je, samo po sebi, zlo neumanjiva aktivna sila. Dobro kao i zlo su apstraktni pojmovi i moraju da se sagledaju u njihovom pravom odnosu kao neizbežne faze u pod-ljudskoj i ljudskoj evoluciji. Zlo je preostali poslednji ostatak ranijeg dobra. Neke sklonosti impresija, nužne i neizbežne u određenoj fazi, prenose se na višu fazu evolucije i usled inercije tu istrajno opstaju. One ometaju skladno funkcionisanje u novim okolnostima i ukazuju se kao zlo.

Dobro, baš kao i zlo, su u nepobitno povezane sa okolnostima. Nikakav sud o dobroti ili nekom drugom vidu ma kog čina ne može da bude donet, bez uzimanja u obzir konkretnog spleta okolnosti za koje se taj sud traži. Delo koje je obično neosporno loše, u posebnim okolnostima može da bude ne samo opravdano, već i hvale vredno. Uzmite na primer sledeći izuzetan slučaj. Pretpostavimo da je majka rodila bebu, ali nema svog mleka daje hrani. Beba mora da se hrani kravljim mlekom, koje se vrlo teško nabavlja, Sused možda ima nešto kravljeg mleka, ali majka zna da on neće da se odvoji od njega ni za novac, ni zbog bilo kakvih čovekoljubivih obzira, iako njemu samom mleko uopšte ne treba. Pod takvim okolnostima, ako se kravlje mleko ukrade i njime se nahrani novorođenče da bi ostalo živo, čin krađe je u tom slučaju ne samo opravdan, već i izričito dobar.

Naravno da jedan ovakav izuzetak ne čini od krađe dobro delo u svim okolnostima. U normalnim okolnostima krađa je i dalje zlo, mada u izuzetnom, gore navedenom slučaju, ona postaje dobro. Ovaj primer dokazuje kako razmatranja dobra ili zla moraju, po samoj svojoj prirodi, da zavise od okolnosti u svoj raznolikosti detalja koja postoji u konkretnim situacijama. Dobro, kao i zlo, uslovljeno je konkretnim spletom postojećih okolnosti, Međutim, zbog mnogih praktičnih razloga određeni pravci delovanja moraju da se svrstaju u dobre, dok drugi pravci delovanja moraju da se svrstaju u loše.

Sve se događa u skladu sa božanskom voljom i pogrešno je misliti da Bog ima suparnika u liku Đavola, Naglašavanje sila dobra neophodno je za oslobađanje božanskog života u njegovoj potpunosti. Ali, čak i samo zlo često igra važnu ulogu u isticanju sila dobra i postaje neizbežna senka ili duplikat dobra. Kao i ostale suprotnosti iskustva, dobro i zlo su takođe u izvesnom smislu suprotnosti kojima se mora odoleti i koje se moraju prevazići. Čovek mora da se izdigne iznad dvojstva dobra i zla i prihvati život u njegovoj celovitosti, u kojoj se oni javljaju kao apstraktni pojmovi. Život treba razumeti i živeti u njegovoj nedeljivoj potpunosti.

Ipak, postoji jedan značajan činilac u suprotnostima dobra i zla. Zlo se po svemu čini suprotnim od dobrog, a ipak je u isto vreme u slanju da se preobrati u dobro. Tako se uopšteno govoreći, put prostire od zla ka dobru, a zatim od dobra ka Bogu, Koji je onostran dobra i zla.

Ako bilo kakva patnja zadesi Savršenog Učitelja ili Avatara, ne treba je tumačiti kao privremenu pobedu zla. Do toga dolazi božanskom voljom i oblik je božanske samilosti. On na sebe dobrovoljno preuzima patnju dragih da bi iskupio one koje su progutale žudnje koje izjedaju, neublažene mržnje i nesmanjene ljubomore.

RAČUN SUPROTNOSTI

Duhovni razvoj odvija se kroz iskustva takvih suprotnosti kao što su prijatnost i bol, uspeh i neuspeh, vrlina i porok. Obe krajnosti su podjednako nužne za ispunjenje života, iako izgledaju kao direktne suprotnosti jedna drugoj. U stvari, sa šire tačke gledišta, oprečna iskustva se pokazuju pre kao dopune, nego kao suprotnosti. Jedino se umu koji ne može da ih prevaziđe ona čine kao neusaglasive nespojivosti. Ona su kao sasvim suprotne tačke na obimu kruga. Ako sledite bilo koju tačku po obimu kruga, put kroz nju će obavezno odvesti do njoj sasvim suprotne tačke. A put od te suprotne tačke se ponovo vraća na polaznu tačku. Kretanje između suprotnosti je tako beskrajno kao i kretanje po krugu.

Zakon suprotnosti ne podrazumeva strog matematički polaritet. Suprotnosti nisu antipodi sa potpunim neslaganjima u svakom detalju.

Uzmite na primer prve pilote aviona koje su zadesili neuspeh i smrt u njihovom poduhvatu. Ne može se reći da je taj neuspeh direktna suprotnost njihovom prethodnom uspehu u letenju, jer nikada nisu imali uspeha u letenju. Čemu je onda to suprotnost? Prvi piloti su možda doživeli uspeh u nekom sličnom poduhvatu malo drugačije vrste, te je njihov neuspeh u letenju (koji kulminira smrću) kvalitativna suprotnost tom iskustvu uspeha.

Suprotnosti neuspeha i uspeha su jedna drugoj potrebne. Ne može da bude uspeha ako nema neuspeha; a podjednako je tačno da ne može biti ni neuspeha ako nema uspeha. Ako neko nikada ni u čemu nije uspeo, besmisleno je da se takvi pokušaji ili njihove posledice označavaju kao neuspeh. Na isti način, uspeh je uspeh samo ako je bilo prethodnih neuspeha, bilo kod određene osobe ili kod drugih koji su se oprobali u istoj oblasti.

Uspeh i neuspeh se uobičajeno mere, vrednuju ili podnose, više u odnosu na ono što su u istoj oblasti postigli drugi, nego u odnosu na cilj koji je pogođen ili promašen. Ako je za nekoga uobičajeno da radi određenu stvar, taj rad ne treba da se smatra uspehom, iako je to uspeh u smislu da se postiglo ono stoje planirano. U svakoj ovozemaljskoj oblasti postoji loše, gore i najgore, baš kao i dobro, bolje i najbolje. Postoji svesno ili nesvesno utrkivanje jednih sa drugima, kao i opažanje koje prevazilazi svo to nadmetanje. Iz te trke proističu uspeh i neuspeh.

Kada uspeh i neuspeh postanu nezavisni od njihovog naglašavanja dvojstvom koje drugi osećaju, postaju nešto sasvim drugačije od onoga što obično jesu. Žestina njihovih protivrečnosti se znatno ublažuje i oni se postepeno stapaju. Na primer, oni koji ne uspeju da stignu na vrh Everesta pre njegovih prvih osvajača, posmatraće se ne kao neuspeli, već kao uspeli da stignu gotovo do vrha, osim ako uspeh ne bude naziv, ne za čitav proces uspinjanja, već samo za poslednji korak prvog osvajača.

Što se naše opažanje više oslobodi od zamućenosti i što je manje iskrivljeno dvojnošću koja se oseća, manje oprečnosti ili nespojivosti postoji između krajnosti ili suprotnosti iskustava. U konačnom nepomućenom opažanju ne postoje ni uspeh ni neuspeh, jer nema šta da se dobije ili izgubi. Ipak, sve dok se trajno ne uspostavi čvrsto samopouzdanje, Čovek neizbežno biva zatočen u iluziju dvojnosti ili relativno lažnih vrednosti. Tada stalno postoje približavanja cilju koji uzmiče, i zavisno od tačke gledišta ta približavanja mogu da se nazovu delimičnim neuspehom ili delimičnim uspehom. To takođe pokazuje kako svaki uspeh u sebi sadrži neuspeh, a svaki neuspeh uspeh. Dve suprotnosti stupaju jedna povrh druge u svetu iluzije. Onaj ko staloženo može da podnese i uspeh i neuspeh, približava se istinitijem vrednovanju oba; a onome koji ode onostran krajnosti ili suprotnosti, pitanje podnošenja se ni ne postavlja.

Ipak, obe suprotnosti su neizbežne u toku procesa evolucije. Evolutivna iluzija ili iluzorna evolucija moraju da se nastave kroz naizgled neusaglasive suprotnosti kao što su zadovoljstvo i bol, porok i vrlina, uspeh i neuspeh. Od mnogo parova suprotnosti, par koga treba posebno pomenuli i razmotriti je par muškarac i žena. Muške i ženske ljudske forme ispravno su opisane kao suprotni polovi. Progresivno ostvarivanje odgovarajućih formi, produženje vrsta i dalje napredovanje utelovljenog životnog toka zavise od suprotnosti i međusobnog delovanja polova, pogotovo u višim fazama biološke evolucije. To je podjednako tačno za psihološku i duhovnu evoluciju sve dok se ona zadržava u području iluzije. Suprotnost polova i alternativni pokušaji da se prebrodi ili pomiri ova suprotnost su, kao što je svima poznato, izvor nadahnuća, pročišćenja i ogorčenosti koji na psihičkom nivou proganjaju uzajamno delovanje suprotnih polova, sve dok im se ne odoli ili dok se potpuno i na odgovarajući način ne razumeju.

Jedna posebna karakteristika suprotnih polova je da su, ostajući medu sobom u uravnotežujućoj oprečnosti, privezani jedno za drugo očiglednije i čvršće od mnogih drugih suprotnosti. Muškarac koji je svestan sebe kao osobe muškog pola istovremeno je svestan žene kao osobe ženskog pola, a pritisak dvojstva koje oseća stalni mu je teret, koji često neprimetno prebacuje na pripadnicu suprotnog pola. To isto važi za ženu koja je posebno svesna sebe kao osobe ženskog pola. Suprotnosti stvaraju i održavaju tegobnu iluziju koja se premešta sa jednog na drugog. A ako ovu iluziju dele oboje, ona se dalje uvećava geometrijskom progresijom, umesto da se na bilo koji način smanji. Sa druge strane, rasterećenje od iluzornog i suprotnog dvojslva polova je takođe razumevanje koje je dalje samoprenosivo. Tada se ljubav postepeno oslobađa od primesa svesti o odvojenim polovima, a razumevanje se izdiže izvan obuzetosti jednim od najtiranskijih oblika dualnosti

Kada je jedno iskustvo stroga antiteza drugog, oni se međusobno uravnotežuju. Vrlo često, međutim, za takvo uravnotežavanje nije neophodna stroga antiteza. Recimo da je ˝B˝ upravo obrnuto od ˝A˝ u svakoj pojedinosti. Tu ˝B˝ može da uravnoteži ˝A˝. Ali, daljem razotkrivanju svrhe života isto tako pogoduje ako je nešto slično ˝A˝ protivteža ˝B˝, ili je nešto slično ˝B˝ protivteža ˝A˝, ili nešto slično ˝A˝ uravnotežava nešto slično ˝B˝ i obrnuto. Drugim recima, zakon suprotnosti nije mehanički zakon akcije i reakcije, već je to osobeno traganje preko posebnih iskustava koja se međusobno dopunjuju.

Zamršeni način na koji jedna suprotnost priziva i privlači suprotnost koja je dopunjuje, može da se ilustruje još jednim primerom. Pretpostavimo da čovek biva prisiljen da nekog ubije, kao što se to često dešava u ratovima. Tu se naglašava i oslobađa njegova sklonost ka uništavanju, bez odobrenja njegovog najdubljeg bića. Jednoga dana on se iznutra pobuni protiv takvog čina i nastoji da uguši svoju razornu sklonost ka ubijanju. Ipak, razorna sklonost ne može da se zaustavi tako lako, jer je dugo naglašavana ponovljenom praksom. Tako se njegova sklonost odbija o njega samog i on izvršava samoubistvo. Na sebe je navukao tu suprotnost - da bude ubijen. To je delimično prouzrokovano njegovom željom da pobegne od prinudnog ubijanja drugih protiv svoje volje, a delom zbog njegove želje da ispašta zato stoje ubijao druge protiv svoje volje. Ipak, to je ponajviše zbog toga što je bespomoćno uhvaćen u zamajac razorne sklonosti koja zahteva da se ispolji na nekom objektu, bio to neko drugi ili on sam. Ostvarivanje zakona suprotnosti prevazilazi ograničeni intelekt.

U gornjem primeru razjasnilo se još nešto. Ako neko delovanje nema svesrdnu podršku najdubljeg čovekovog bića, ono ubrzano priziva svoju suprotnost. Ako, međutim, neko delovanje ima svesrdnu podršku najdubljeg bića, ono može da izmakne odstupanju, dokle god u toku svog razvoja ne nakuplja neke druge stvari koje u najdubljem biću udaraju disonantni ton. Način da se prevaziđe naizmenično smenjivanje odvojenih suprotnosti je da se sopstvenim životom upravlja tako da se on učini istinskim i potpunim ispoljenjem najdubljeg bića.

Ipak, sve dok se čitavo sopstvo koje je čovek nagomilao, iznutra potpuno ne uskladi sa Jedinim Božanskim Sebstvom, zakon suprotnosti mu neminovno dolazi u pomoć, želeo on to svesno ili ne. Pretpostavimo da čovek ubija bolesne životinje radi onoga što smatra samilošću prema njima, drugim recima, sa namerom da ih oslobodi patnje. Njegovo najdublje biće ne odobrava ovaj prividan čin samilosti, jer on sam ne bi voleo da se takva vrsta samilosti ispolji prema njemu da je on bolestan. Ova indirektna potvrda okrutnosti uključene u ubijanje bolesnih životinja, dovoljna je da učini nužnim potrebu da u nekom od života on postane pastir ili kravar ili čuvar životinjskog carstva. Vrlo je sličan slučaj nekoga ko kokoške drži budne ćelu noć, da bi snele više jaja, ne shvatajući kakva je bezdušnost umešana u to. U biljnom svetu čovek takođe, nesmotreno ili hotimice, može da prouzrokuje obesno uništavanje, samo da bi sebi privukao zvanje stručnjaka za hortikulturu ili baštovana. Zlo koje neko nesmotreno ili hotimice može da nanese ma kom živom biću, mora da se ispravi. U budućim inkarnacijama on mora da neguje i štiti iste one duše (u nekoj drugoj formi) bilo kao dobrodušna glava porodice ili kao mudar vladar.

Zakon suprotnosti ne deluje pomoću aritmetičkog ili mehaničkog računa, već preko zahteva karmičkih prilagođavanja i vrhunske potrebe za potpunim i slobodnim razvojem života u svakoj formi. Naizmenično smenjivanje prijatnih i neprijatnih suprotnosti je kao ljuljanje na IjuIjašci koje mora da se nastavi sve dok se ne stigne do dinamične ravnoteže, koja prevazilazi suprotnosti i koja je nesmetan izraz nepomućenog večnog.

MEĐUSOBNO DELOVANJE DUŠA

Naučnici, psiholozi, filozofi, moralisti, spiritualisti, mistici, sveci i proroci, kao i svi i svja, rekli su mnogo o međusobnom delovanju duša i o njihovoj elastičnoj suprotnosti. Svi se oni izrazito razlikuju u proceni važnosti ovog izvan-subjektivnog odnosa i svakako u svom stavu prema njemu, ali niko od njih nije razmatrao život između subjekata sa ravnodušnošću. Čovekova svesnost je, od početnog hira večnog Onostranog, po svom nasleđu prinuđena da se kreće u okviru suprotnosti ˝ja˝ i ˝ti˝, a ovaj uporedni položaj ograničava dubine do kojih čovek može da padne, kao i visine na koje može da se uspne.

˝Ti˝ je neka vrsta alter ega ili drugog sopstva unutar sopstva. Međutim, svest o tom ˝ti˝ nužno osporava ograđivanje sopstva unutar sebe samog. To je delotvorno obustavljanje introverzije ili povlačenja svesnosti unutar subjektivne ništavnosti. Mnogo je podsticaja koji dušu snažno izvlače napolje i povezuju je sa drugim dušama na takav način da duši postaje nemoguće da zauzme nepopustljivo zaseban položaj.

Uzmimo nekoliko primera. Ljubomora čini da se um-srce uskomeša zbog neke druge duše. Osveta takođe može da stegne duša-objekat u svoj zagrljaj sa takvim užitkom koji sprečava moguće ponovno zapadanje u izdvojenu subjektivnu ništavnost. A sposobnost straha da um-srce zadrži prikovanim za objekat koji je uzrok straha, {suviše je dobro poznata da bi se posebno pominjala. Dvojstvo koje se ukazuje, u svojim mnogobrojnim aspektima, zadržava um u čvrstom stisku šarolikog međusobnog delovanja duša. Sa druge strane, tiranija odnosa prožetog seksom suptilnija je od svih ostalih. Ona prodire u samo biće izdvojene duše, razarajući ga iznutra kao tempirana bomba. Ipak, ona uvek naglo prelazi na drugu dušu i u alhemiji duša se označava kao očigledan neuspeh.

Iako polna svesnost sa smanjenim žarom obujima svoju suprotnost, ona povećava dvojnost umesto da je porekne, te duša nastavlja da bude zatočena u čaroliju ˝drugog˝ koga je osetila. Nepobedivi drugi je stalni pratilac svesnosti koju nagoni polnost i doživljava se kao ˝drugi.˝

U najdubljem ispunjenju, suprotnost prožeta seksom, iznenada na površinu iznosi jednako duboku frustraciju koja je pritajena sama po sebi. Čak i u svom najprečišćenijem i najneposrednijem obliku, ona ne uspeva da porekne dvojnost. U stvari, uprkos tome Što izgleda suprotno, to je možda najoštriji među odeljivačima koji preovlađuju u zbunjenoj psihi, Polna svesnost na svim psihičkim nivoima stvara suprotne polove i njihovu igru žmurke, dobitka i gubitka, ljubavi i mržnje, pobede i predaje, frustracije i ispunjenja. U najboljem slučaju ona može da pronikne u izričitu zasebnost duše, ali nikad nije u stanju da je toga rastereti. Retke trenutke naglog iščezavanja zasebnosti uvek sledi njeno naglašavanje u još strasnijem obliku.

Ono što poriče sve oblike dualnosti je nesputana ljubav. Nesputana ljubav vam ne dozvoljava da zapadnete u subjektivnu ništavnost, niti vas stavlja na milost ˝drugog˝ koga ste osetili. Ona vas oslobađa od uznemiravajućeg uzajamnog delovanja dvojnosti ˝ja˝ i ˝ti˝ koju ste osetili. Medu psihičkim odeljivačima koji stvaraju i podržavaju šaroliku dvojnost ˝ja˝ i ˝ti˝, nijedan nije užasniji od polnog nagona. Suprotnosti polova, koje su njegova tvorevina, bivaju bespomoćno uhvaćene u igru iluzije, nesposobne da se odvoje jedna od druge ili da se stvarno ujedine jedna sa drugom.

Šarolik uzajamni uticaj duša i raznolika suprotnost ˝ja˝ i ˝ti˝ istrajavaju sve dok milošću nekog prosvetljenog, duša ne bude inicirana u nesputanu ljubav, oslobođenu svih primesa dvojnosti. Pre ovog oslobađajućeg ispunjenja, svaka duša u bezbroj života mora da podnosi su položenost između ˝ja˝ i ˝ti˝. Po logici situacije, svaka duša je primorana da sakuplja iskustva oba pola, ponekad se inkarnirajući u formi muškarca, a ponekad u formi žene. Ponekad sputana najednom kraju izvan subjektivne suprotnosti a ponekad na drugom, duša unutar sopstvene psihe dramatizuje međusobno delovanje suprotnosti duše sa kojim se suočava, sve dok ne postane utemeljena u olakšanju nesputane ljubavi koja ne pravi razlike. Jedino takva ljubav može da shvati da su ˝ja˝ baš kao i ˝ti˝, njene sopstvene iluzorne tvorevine, koje izviru iz nje i nestaju u njoj da bi otkrile neiskazivo ispunjenje večnog Onostranog.

MOLITVA KAO UNUTARNJI PRISTUP

Spoljašnji obredi i rituali koji preovlađuju u različitim religijama su za većinu ljudi utvrđen pristup Bogu i Božestvu i smatraju se nezamenjivim. Ipak, oni nisu ni bitni ni nužni, iako ili učitelji povremeno dopuštaju ili daju zbog neizbežnog prilagođavanja ljudskoj slabosti. Kada su na ovaj način dopušteni ili dobijem od učitelja, njihova primena može da bude korisna, ali samo u toku perioda za koji su propisani i u okolnostima u kojima je predviđeno da deluju. Oni nemaju nikakvu trajnu vrednost i ne mogu da se učine večno obaveznim. Nikada nisu bili neophodni ili nezamenljivi; nikada nisu neophodni ili nezamenljivi; i nikada neće biti neophodni ili nezamenljivi,

Uzmimo na primer strogu disciplinu i post povezane sa Ramazanom. Nema sumnje da oni služe nekom duhovnom cilju. Međutim, jedan način njihovog sagledavanja je da se smatraju vrstom prisilnog određivanja porcija hrane i vode u onim oblastima u kojima ih je bilo malo, i gde je takva kontrola bila nužna i u interesu društva. Nije potrebno da se nalozi Proroka pretvaraju u kruta i večita pravila discipline. U okolnostima u kojima su dati služili su i materijalnom i duhovnom cilju. Ne mogu da se smatraju neizbežnim ili neophodnim za sva vremena i podneblja. Isto se odnosi na sve ostale discipline koje su davali drugi proroci ili učitelji.

Učitelji su se ponekad pridržavali spoljašnje discipline uključujući i molitvu, i davali primer poniznosti i spremnosti da se uči od drugih. Tako je Muhamed igrao ulogu nekoga koga podučava Gabrijel. Time je postigao dve stvari. Prvo, dao je svetu primer spremnosti da se uči od drugih; i drugo, probudio je učitelja u Gabrijelu. Nijedan učitelj nije zadovoljan samo pukom spoljašnjom disciplinom, Svojim učenjima, kao i primerom, često izlažu molitvu kao unutarnji pristup Bogu i Božestvu.

Šta čini suštinu molitve? Mnoge molitve Bogu su opšte prihvaćene medu Božijim ljubavnicima i potiču iz različitih kulturnih sredina. Neke od molitvi uvek sadrže isto počelo traženja nečega od Boga, bilo to materijalno ili duhovno. U stvari, Bog je tako milostan i darežljiv da čak i bez traženja stalno daje mnogo više nego što Njegovi ljubavnici mogu da prime. On poznaje njihove stvarne potrebe mnogo dublje od njih. Zbog toga je počelo traženja nečega od Boga suvišno. To često kvari unutarnju ljubav i obožavanje koje molitva nastoji da ispolji.

Idealna molitva Gospodu nije ništa više do neposredna hvala Njegovog bića. Vi Ga hvalite ne u duhu pogađanja, već u duhu samo-zaboravnog poštovanja onoga što On stvarno jeste. Vi Ga hvalite jer je vredan hvale. Vaša hvala je spontani zadivljeni odgovor na Njegovo istinsko biće, koje je beskonačna svetlost, beskonačna moć i beskonačno blaženstvo. Beskorisno je latiti se neke standardne molitve i isticati je kao ideal za sve ljude u svim vremenima. Slava Svemoćnog prevazilazi svo ljudsko razumevanje i opire se svim verbalnim opisima. Večno nov i samo-obnavljajući u svojoj neograničenoj veličini, on nikada ne bledi. Niti je ikada sputan ograničenjima najboljih himni.

Sve himne i molitve posežu za večnom Istinom Božestva samo da bi one koji ih izgovaraju sjedinile sa tihim i beskrajnim obožavanjem. Ako idealna molitva Gospodu podrazumeva propisanu formulu, svaka potraga za njom je uzaludna. Sve molitve konačno uvode dušu u sve produbljeniju tišinu umilnog obožavanja; a sve formule se rastvaraju i sjedinjuju u celovitom i direktnom, zadivljenom opažanju božanske Istine. Ono što teži da dosegne nemerljivo, samo nije kadro da se premeri bilo kakvim utvrđenim normama.

Ritualno i ponavljano izgovaranje molitve nije i ne može valjano da vrednuje najskrovitiju suštinu molitve, a to je ljubav koja obožava večitog Voljenog. Pokušaj da se molitva normira je narušavanje njene suštinske lepote.

Ako se molite sa motivom da nekom učinite dobro, vaša molitva zaista može da donese dobro i vama i njemu. Neki ljudi se mole za duhovnu dobrobit onih koji su im učinili nešto nažao. Tu takođe duhovno pomažu drugima. Ipak, sve molitve sa motivom zaostaju za idealnom molitvom bez motiva. U sveukupnoj spiritualnoj panorami univerzuma ništa nije uzvišenije od spontane molitve. Ona snažno izbija iz ljudskog srca, ispunjenog zahvalnom radošću. Ona je samoispoljavanje oslobođenog duha bez ikakvog podsticanja nekim motivom. U svom najvišem obliku, molitva ne ostavlja prostor za iluzornu dvojnu vladavinu ljubavnika i Ljubljenog. Ona je povratak sopstvenom biću.

OD VEČNOSTI DO VEČNOSTI

Bog, koji je jedina stvarnost, može da se uporedi sa okeanom bez obala. Najveći okean na Zemlji ima obale i prema tome je ograničen. Okean Božanskog Života, međutim, nema nikakvih obala. Postoji još jedna bitna razlika između zemaljskog okeana i okeana Božanskog Života. Zemaljski okean ima površinu i dno. Okean Božanskog Života nema ni površinu ni dno. A ipak, ako odbacimo trodimenzionalna ograničenja zemaljskog okeana, upoređivanje sa okeanom je jedan od najbližih pojmovnih pristupa Bogu.

Bezobalni okean Božanskog Živo ta postoji u večnosti. On nema ni početak ni kraj; nije ni umetnut između senki prošlosti ili budućnosti koje se protežu kroz večnost. A opet, neshvatljiva božanska igra ubrzava kosmičku ili transcendentalnu iluziju unutar njegovog bića. Ta iluzija je tako nesuštastvena da ne može da ima nikakvo opravdanje ili uporište u nedeljivoj i nepomućenoj stvarnosti Boga. Ona istrajava zbog izvesnog trpljenja ili trpeljivosti; dolazi na svet na isti način; i konačno nestaje poput košmara koji ne ostavlja nikakav trag kada se čovek potpuno razbudi.

Večnost dolazi do sebe preko ubrzanih postupnih promena ispoljenog aspekta evolutivnih formi. One su naglo ubrzane neograničenom nesvesnošću koja se trudi da pojmi bezgraničnu svesnost bezobalne božanstvenosti. Neograničena nesvesnost prvo niz sedam stepenika silazi u vlast obmane. Za nesvesnost kao takvu, ne može da postoji ni znanje ni iluzija. Zbog toga ona mora da razvija svesnost preko krajnje postepenih stadijuma, a taj razvoj svesnosti počinje najbeznačajnijim stepenom svesnosti svojstvenom najelementarnijira formama. Kao što čovek koji je u dubokom snu može da se budi vrlo postupno, ispoljena nesvesnost stiže do pune svesti preko sedam važnih stepenika. (Vidi kartu.)

Ipak, doći do pune svesnosti u ljudskoj formi je sušta oprečnost dolaženju do pune spoznaje bezobalnog Božestva. Silazak niz sedam stepenika (koji se sastoji od postepenog otvaranja oka svesti) znači spuštanje u istinske dubine doline iluzija. Na kraju sedam krupnih koraka, evolucija je jedino uspela da zarobi svesnost u iluziju koja nema kraja. Čovek je na samom dnu ponora iluzornog postojanja. On produžava da uzima na milione inkarnacija u toj dolini senki i nije u stanju da pronađe izlaz iz neznanja koje izdvaja i u koje je uhvaćen. Posle vekova učestvovanja u beskorisnom petljanju, on počinje da napipava put u varljivim lavirintima iluzornih vrednosti.

Njegov produženi boravak u pustoši dualnog postojanja priča je o ponovljenim zabludama, koje sve više stiskom neznanja sužavaju njegovu svesnost. Kao lak plen lukavstva Majavične opsene, on se zapliće u njene kandže. Zalutao je u grozničave snove svoje izopačene mašte, sa malim izgledima da će se otisnuti na putovanje kući. Ipak, sretnim slučajem, koji je Božija milost, idući kroz te lavirinte slučajno može da nabasa na izlaz i slekne tračak neograničenosti stvarnog.

Međutim, baš u tom času, pokazuje se slab za iskušenje da postane nadobudni i naopaki polagač prava, licemer koji svojata istinu svog mutnog opažanja. To je izjalovljeni pokušaj u prisvajanju Istine. On jedino uspeva da bude pompezna imitacija, naduvana nevažećim tvrdnjama. Zadire u područja istinskih svetaca, zavaravajući svakoga i sve na koje naiđe. Ali, na taj način on samo zaluđuje sebe i ide sve dalje u stisak lažnog. Jedino posredovanje nekog samilosnog učitelja može da ga inicira u stvaran i tegoban Put. Taj Put se takođe sastoji od sedam mesta ili nivoa. (Vidi kartu na kojoj je prikazano sedam stepenika naviše ili nivoa na koje se treba popeti sa okom svesti, sada sasvim otvorenim.)

Emanacija sveta je, kako bi se reklo, spuštanje iz čovekovog pupka duž jedne noge; reinkarnacije duše u ljudsku formu su lutanja po divljini Maje (iluzije) između čovekovih nogu; a dalje uzdizanje svesnosti preko nivoa do ostvarenja prvobitnog beskonačnog Onostranog je nalik sporom i postepenom uspinjanju mrava po drugoj nozi, nazad u pupak iz koga je stvaranje poteklo. Pupak predstavlja tačku ˝OM˝ kreacije. Prevazilaženjem ove tačke, poriče se dvojstvo tvorca i same tvorevine. Deo iznad pupka je nalik Onostranom, gde postoji svesno uživanje bezobalnog okeana Božestva.

U grubom kao i u unutrašnjem svetu nivoi, mesta, stanja i iskustva su međusobno povezani, a ipak bi trebalo da se smatraju odvojenim jedni od drugih. To je osobito tačno za niže nivoe. Na višim nivoima sva mesta, stanja i iskustva teže da se međusobno stope; a trio kao trio nestaje u sjedinjujućem ostvarenju sedmog nivoa.

Pogledajmo kako se mesta, stanja i iskustva međusobno povezuju u grubom svetu, kao i na unutrašnjim nivoima. Pretpostavimo da odete na neko vreme u Pratapgarh. Ta promena mesta donosi sa sobom promenu stanja u vama. Opšti stav uma je drugačiji. U Pratapgarhu takođe imate iskustva koja ne biste imali na drugom mestu. Promena mesta donosi svojim tokom promenu stanja uma, a oboje ishodi promenom u prirodi iskustava koja se proživljavaju na tom novom mestu.

Kao što je promena mesta u fizičkom svetu povezana sa promenama u mentalnom stanju i prikupljenim iskustvima, uspenje na nivo takođe izaziva promene u stupnjevima i iskustvima. Uspenje na određeni nivo podrazumeva promenu u uporišlu svesti. To je promena mesta. Dakle, ono sa sobom donosi promene u stadijumima i iskustvima. Ipak, promenljiva stanja i iskustva koja proističu iz promene nivoa suštinski se razlikuju od izmenjenih stanja i iskustava koja se gomilaju lutanjima u grubom svetu. Razlika u kvalitetu je ogromna. Sa druge strane, na nivoima takođe postoji međusobno povezivanje mesta, stanja i iskustava, koji svi ostaju međusobno odeljeni samo do određene tačke.

Kako mesta, stanja i iskustva imaju sklonost da se međusobno stope i kako njihova prvobitna odvojenost biva postepeno izbrisana, može da se prikaže na primeni koji ne povlači za sobom promenu nivoa, već samo promenu stanja, u okviru uobičajenog područja delovanja grubo-svesne duše. Kada grubo-svesna osoba sanja, ona ima, kao u budnom stanju, iskustvo nekog mesta a isto tako i određenog mentalnog stanja i iskustva povezanog sa njim. Ipak, mesto, mentalno stanje i iskustvo na koje se nailazi u snu, nemaju istu spoljašnjost ili odvojenost koje ih karakterišu u budnom stanju. Pokušaj d a se mesto iz sna odvoji od stanja i iskustva povezanih s njim, bio bi vrlo izveŠtačen i navodio bi na pogrešno mišljenje, iako takvo odvajanje ne predstavlja nikakvu teškoću kada se radi o mestu, stanju i iskustvu u gruboj svesnoj budnosti.

Primer sna tek daje da se nasluti kako mesto ne mora stalno da bude izvan stanja i njegovih iskustava. Ipak, ono što se dešava u prelasku na drugi nivo svesnosti veoma se razlikuje od onoga što se dešava u snu. U božanskim priviđenjima suptilnih nivoa, kao i u spiritualnom koŠmaru mentalnog nivoa, postoji rastuća sklonost ka spajanju iskustava koja su u gruboj budnosti obično međusobno odvojena.

Ustvari, sveukupno spajanje na sedmom nivou je tako potpuno da tu ne možemo da imamo nikakva mesta, stanja, ili iskustva. Tamo se život živi jedino u svojoj nedeljivosti. Iluzija koja pruža priliku za izmenu mesta, stanja i iskustava i sama nestaje na sedmom nivou ostvarenja.

Međutim, sve dok postoji um, postoji i iluzija, čak i sve do samog šestog nivoa, iako vrste iluzija koje postoje na svakom nivou mogu da budu različite. Um je sklon maštanju. On zamišlja i doživljava maštariju kroz nivoe i stanja stvorena maštanjem. Sve dok postoji um, istrajava i mašta; a imaginarna mesta, nivoi, stanja i iskustva takođe nastavljaju da zaokupljaju um. Baš kao što u grubom svetu postoje mesta, stanja i iskustva, tako i na suptilnim i mentalnim nivoima postoje imaginarna mesta, stanja i iskustva. Ipak, u oba slučaja ona pripadaju iluziji stvorenoj maštom.

Sa druge strane, kada postoji iluzija, ona ima šest sastojaka: vreme, prostor, zakon, prirod, uzrok i posledica. Od ovih Šest Činilaca najvažniji su zakon i priroda. Evolucija zavisi od ovih šest činilaca i zbog njihovog nepogrešivog međusobnog delovanja ona radi kao sat, bez ikakvog odstupanja. Iako je iluzija proizvod mašte, evolucioni rad unutar te iluzije odvija se upravo onako kako treba. Deteminizam je potpun.

Na sedmom nivou um ne postoji. Otuda u Bogo-ostvarenju nema mesta, stanja niti iskustava, baš kao Što takva mesta, stanja i iskustva ne postoje u beskonačnoj nesvesnosti. Ono što postoji u Bogo-ostvarenju sedmog nivoa je samo neprekidna i nedeljiva svesnost, bez ikakvog oblika opterećenja ili ograničenosti.

Leđa okrenutih lažnom i nestajućem, a pogleda čvrsto prikovanog za cilj bezgraničnog Božestva, aspirant sa sigurnošću prelazi Put kroz spiritualne nivoe ako ima pomoć gospodara mudrosti. A kada potpuno odbaci iluziju, otkriva da je njegovo tajanstveno prebivanje bilo od večnosti do večnosti, od Boga do Njega Samog. Ipak, to nije dolazak na istu tačku. U bezobalnom Božestvu večne stvarnosti, nema razdelnih tački ili linija. Zato to ne može da se zove ˝povratak˝. To je povratak jedino u smislu da je on spoznao svoju prvobitnu neograničenost, ali nije povratak na neku zamišljenu tačku ili krajnji cilj.

To je bio let od večnosti do večnosti, od bezobalnog Božestva do bezobalnog Božestva, od beskrajnog do beskrajnog. To je ispunjenje koje nikada ne može da postane staro. Niko ne može da stavi završni pečat na ovu priču o nepobedivom večnom, ali svako može da nestane u njoj i učestvuje u njenoj beskrajnoj i neopisivoj divoti. Uz pomoć imaginarne tvorevine Bog dostiže Samog Sebe, samo da bi otkrio daje On neograničen u svim dimenzijama.



Korisna adresa:



STATUS STRANICE: Stranica je formirana za 0.0048 sek.   [ Uključi rečnik ]  [ Memo ]
 
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
      
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 OTVORENA KNJIGA
 
 
 
 
Beleške posetilaca
 
Markeri teksta
 
Recycle
Data
Help ]   
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 SPONZOR NASLOVA