Google.com
OBJAVE.com
 
 
PRIJAVLJIVANJE
Ako ste već registrovani, unesite korisničko ime i lozinku i prijavite se klikom na LOG IN.

Prijavljivanjem dobijate pristup svim raspoloživim opcijama na sajtu (pogledaj Help)...

Ako se do sada niste registrovali, kliknite OVDE za registraciju;
Korisnik
:
 
Lozinka
:
 
 
 
 MAILING LISTA
 
U slučaju da želite da vas redovno obaveštavamo o novim tekstovima i ostalim promenama na našem sajtu, prijavite se na našu mailing listu!
PRIJAVLJIVANJE JE JEDNOSTAVNO!
Dovoljno je da unesite svoju e-mail adresu i da zatim kliknite na tipku PRIJAVA!

E-mail adresa:
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
 
 
 
 RAZMENA LINKOVA
Webmasteri! Ako je tematika vašeg sajta slična našoj, pozivamo Vas na razmenu linkova! Detaljnije...
 
 
 
 
 
 
REČNIK EZOTERIJE - OBJAŠNJENJE POJMA
 
 
 
 
A B C D E F G H I J K L M N O P Q R S T U V W X Y Z
 
 
KVANTNA TEORIJA   ( Quantum theory )
U dvadesetovekovnoj revoluciji u fizici, centralna uloga pripada dvem istaknutim teorijama - TEORIJI RELATIVNOSTI koja se, iako je delo samo jednog čoveka, bavi univerzumom u celini i kvantnoj teoriji, koja je zbirni rad mnogih velikih umova, a bavi se samo događajima u sferi sićušnog, subatomskog sveta. Ove dve teorije decenijama su se preklapale i uzajamno obogaćivale, omogućavajući mnoštvo otkrića i novih tehnologija (od nuklearne energije do televizije), koje su izmenile svet i napravile revoluciju u našem poimanju prirode i postanka univerzuma. Kvantna teorija veoma se skromno pojavila 1900. godine, kada je Maks Plank* (Planck), na osnovu svog istraživanja fenomena zračenja crnog tela, bio primoran na zaključak da se svetlosna energija isporučuje u paketima, odnosno "kvantima". Time je Planku uspelo da uspostavi pravilo koje je omogućavalo izražavanje kvanta energije za svaku frekvenciju u ELEKTROMAGNETNOM SPEKTRU, čime je "Plankova konstanta" postala jedan od kamena međaša nove fizike. Međutim, teorija nije bila prihvaćena od prve, budući da se radikalno suprotstavlja tada prevlađujućoj predstavi o svetlosti koja se kretala u talasima, a ne u posebnim paketima; a koju predstavu je svega tri decenije ranije trijumfalno ustoličio Džejms Klerk Maksvel* (Maxwell) i koja je do tada već bila dokazana eksperimentima i otkrićem radiotalasa. Činilo se da kvantna teorija.svetlosti znači povratak njutnijanskoj, "korpuskularnoj" teoriji, za koju se smatralo da su je Maksvel i ostali bili definitivno pokopali. Nije se činilo 1900. godine da bi se mogao očekivati bilo kakav napredak u pravcu na koji je ukazao Plank. No u talasnoj teoriji postojale su anomalije, a jedna od njih. poznata kao fotoelektrični efekt, zapala je za oko Ajnštajnu* (Einstein), koji je 1905. godine, samo nekoliko meseci pre nego što je objavio "specijalnu teoriju relativnosti", napisao i tekst o fotoelektričnom efektu, gde se pokazuje da se svetlost zaista mora sastojati od paketa energije, koju je on nazvao "fotonima". Ali i pored toga, eksperimentalni dokazi u prilog talasne teorije - naročito proučavanje "šara interferencije" koje su se javljale na ploči na koju je padala svetlost posle prolaska kroz dva uzana otvora - bili su dobro zasnovani i neosporni. Da bi se šara interferencije objasnila u terminima korpuskularne teorije, morala bi se pretpostaviti naizgled nemoguća tvrdnja da jedna te ista čestica prolazi kroz oba otvora. Činilo se da je nastala pat pozicija, u kojoj su neke pojave objašnjive samo talasnom teorijom a neke samo korpuskularnom, pri čemu su ove dve teorije bile međusobno nepomirljive. No, šta je to uopšte čestica? Sama reč ("partikla", prim. prev.) upućuje da se radi o nekom entitetu koji ima merljiva svojstva materijalnih stvari - masu, mesto, impuls. Ovo znači da moraju postojati i nekakvi mehanički zakoni koji opisuju njeno ponašanje. Upravo je kvantna mehanika bila pokušaj utvrđivanja takvih zakona, ali se pokazalo da oni nisu bili isti kao zakoni njutnijanske mehanike, za koje se do tada mislilo da su univerzalni a pokazalo se da ne važe za subatomske događaje. Iako je dilema talas - čestica ostala nerazrešena, ipak je učinjen, doduše po sistemu dva koraka napred jedan nazad, izvestan napredak u razumevanju mehanike sub-atomskog sveta i to tokom uspona i padova mnogih teorija, od kojih je svaka ostavljala novoj fizici u nasleđe svoje matematičke i teorijske doprinose. Razvoj istraživačkih tehnika, kao što je izum Vilsonove komore iz 1911. godine, koji je omogućio posmatranje putanja čestica, takođe su olakšali naučni progres. J. J. Tomson* (Thomson) je 1890-ih godina otkrio elektron, a sledeće decenije je Ernst Raderford* (Rutherford), upotrebivši radioaktivnost za bombardovanje atoma i tako za izbijanje elektrona iz njih, došao do svog modela strukture atoma sa pozitivno naelektrisanim jezgrom i sa brojnim negativno naelektrisanim elektronima koji su jurili oko njega na relativno velikoj udaljenosti, tako da je ceo sistem bio analogan sa planetarnim sistemom i, slično njemu, sastojao se najvećim delom od praznog prostora. Upravo je formulisanje ovakvog modela dovelo do razumevanja da će kvantna mehanika morati da razvija vlastite zakone, budući da opaženo ponašanje elektrona nije bilo u skladu sa zakonima njutnijanske mehanike. Radeći sa ovim modelom, danski fizičar Nils Bor* (Bohr) utvrdio je matematičke zakonitosti koje su objašnjavale i predviđale orbitalno ponašanje elektrona, ne izostavljajući ni veoma neobičnu opaženu pojavu preskakanja elektrona sa jedne na drugu orbitu, uz gubitak ili dobitak energije. Bor je svoj rad nadovezao na rad Maksa Planka i svojim radom je začeo kvantnu teoriju atoma i podstakao vršenje mnogih vrednih eksperimenata, ali niti njegova teorija niti Raderfordov model, na kome se zasnivala, nisu čekali dugo do prvih osporavanja. U radovima Bora i Raderforda postojala je prećutna opredeljenost za korpuskularnu teoriju, međutim, stara dilema ostala je i dalje nerazrešena, i talasna teorija se nije mogla tek tako otpisati. Izlaz iz dileme pronašao je princ Lui de Brolji* (Broglie) i tako osvetlao obraz plemstvu. Uvodeći specijalno-relativistički princip ekvivalentnosti mase i energije, de Brolji je predložio teoriju po kojoj čestice imaju energetski puls kojim emituju talase. Postojanje "talasa materije" do tada nikada nije bilo opaženo, ali se de Brolji uporno držao svoje intuicije i matematički je preračunao talasne dužine do tada poznatih čestica (fotona i elektrona) i dao jednačinu za izračunavanje talasne dužine bilo koje čestice. Kasniji eksperimenti potvrdili su njegova predviđanja i princip dualiteta talas - čestica dobio je fundamentalnu ulogu u daljem razvoju kvantne teorije. Pretpostavka da bi čestice mogle imati talasnu funkciju, kao i da bi talasi mogli da pokazuju čestična svojstva, može delovati kao zadovoljavajuće izmirenje, ali kada se talasne karakteristike čestica i čestične karakteristike talasa podvrgnu dubljoj analizi, pojavljuju se neke neprirodne i nesaglasne implikacije. Uzmimo, na primer, ranije pomenuti eksperiment sa šarom interferencije. Princip po kome čestice mogu da se ponašaju kao talasi objašnjava pojavljivanje interferentne šare kada se radi o snopu ispaljenih elektrona koji udara o prepreku sa dva uzana otvora. Ali šta će se desiti ako se elektroni ispaljuju jedan po jedan? Prema teoriji, tada bi umesto interferentne šare trebalo da se formiraju samo dve mrlje naspram otvora, ali se u stvarnosti opet dešava nastajanje interferentne šare kada se saberu pozicije većeg broja prispelih elektrona, što znači ili da elektroni imaju bilo pamćenje bilo urođenu težnju za simetrijom, ili da svaki elektron prolazi kroz oba otvora. Ova druga alternativa je apsurdna, ali ako pokušate da je proverite tako što ćete ugraditi detektore - šta će se desiti? Elektroni će redom prolaziti svaki kroz jedan ili drugi otvor, ali sada neće praviti interferentnu šaru već će se formirati dve mrlje naspram otvora. Ispada da eksperimentalna postavka (t.j. prisustvo ili odsustvo instaliranih detektora) određuje ponašanje elektrona koji su kao čestice, ako se posmatraju preko detektora, a kao talasi ako se ne posmatraju.Činjenica da sam čin posmatranja ili merenja utiče na posmatrani ili mereni entitet, unosi u kvantnu teoriju izvestan element neodređenosti za koji je, između ostalih, i Ajnštajn smatrao da je duboko onespokojavajući za fiziku. Trebalo se odreći predstave o fizičaru kao izdvojenom i objektivnom posmatraču. "Ono što posmatramo", piše Verner Hajzenberg* (Heisenberg), "nije priroda kakva je po sebi, nego je priroda kakva je izložena našem načinu ispitivanja". Hajzenberg je formulisao "princip neodređenosti" po kome je nemoguće utvrditi zajedno i poziciju i impuls neke čestice. Pokazalo se da slučajnost igra ključnu ulogu u kvantnom svetu i da se događaji ne mogu predviđati sa sigurnošću nego samo sa statističkom verovatnoćom. Za neki elektron, koji je uočen u tački A, može se samo sa velikom verovatnoćom predvideti da će biti uočen u tački B, ali će uvek postojati mogućnost, koja se ponekad i ostvari, da on nepredviđeno iskrsne u tački X.Ali služenje čak i ovakvom terminologijom i dalje podrazumeva da elektron predstavlja neku vrstu entiteta. U kvantnoj teoriji zamišljanje elektrona na ovakav način dopustivo je samo pod pretpostavkom da je jezik samo pojmovna alatka i entiteti na koje se odnosi ne moraju nužno da postoje na način koji se tim jezikom podrazumeva. Mi možemo i dalje da konceptualizujemo atomske procese u mehanicističkoj terminologiji, ali uvek treba imati na umu da je reč o "talasnoj mehanici". S druge strane, ovo ne znači da je materijalna stvarnost time postala dematerijalizovani fantomski svet pukih matematičkih verovatnoća. U kvantnoj fizici uvek postoji neko "ali". Neodređenost vlada, ali za velike agregate događaja statistička verovatnoća daje, praktično, izvesna predviđanja. Može se činiti da je materija iščezla u kvantima energije i matematičkoj "tendenciji" da manifestuje materijalna svojstva, ali energija može da se pretvara u materiju sa supstancijalnim i merljivim svojstvima. Uvek postoje po dva aspekta kvantnih fenomena, ali se to mora shvatiti kao KOMPLEMENTARNOST (Bor je autor termina) a ne kao radikalni determinizam.Zanimljivo je da Hajzenbergov princip neodređenosti ne samo da nije obeshrabrio dalji istraživački rad, nego mu je i dao novu i čvršću osnovu. Sa razvojem novih tehnika za ubrzavanje čestica postala su moguća ispitivanja i samih jezgara atoma, čime se otvorila nova dimenzija misterija i otkrića (vidi pod NUKLEARNA FIZIKA). Ovako kratak članak o kvantnoj teoriji ne može pretendovati na obuhvatnost i na prikaz svih bitnih teorijskih i eksperimentalnih doprinosa ovom predmetu. Što se metafizičkih implikacija tiče, one su nesagledive i nije moguće dati nikakav sažeti zaključak, nego se može samo ukazati na izvesne mogućnosti. Jedan od misterioznijih pojmova kvantne teorije, svakako je pojam "razmene". U svojoj knjizi Neobična priča o kvantu (The Strange Story of Quantum), Benet Hofman* (Hoffmann) o tome ovako razmišlja: "Još je uvek neobična i zadivljujuća pomisao da vi i ja tako ritmično razmenjujemo čestice među sobom i sa zemljom i sa zverima na toj zemlji i sa Suncem i Mesecom i zvezdama, do najudaljenije galaksije". Ako se čini da nas kvantna teorija u jednom svom aspektu lišava našeg sveta, ona nam ga u drugom aspektu vraća još bogatijeg za celovitost, koherentnost i međupovezanost o kojoj su do tada govorili mistici i pesnici.Može biti da je kvantna teorija nerazmrsiva mreža ideja u koju se sama može opasno uplesti, ali - još jednom "ali" - ona podrazumeva da je i sam univerzum nerazmrsiva mreža međupovezanosti i daje osnova za veru da možda nije iluzorno ljudsko upinjanje da dokuče značenje, svrhu i celinu, kao i da uzmu učešće u onome o čemu se radi u univerzumu.Vidi još i TEORIJA UŠKI OD ČIZAMA, ERP EKSPERIMENT, EFEKT EKSPERIMENTA, IMPLICITNA UREĐENOST /44,105,126,135/.
 
 
 
A B C D E F G H I J K L M N O P Q R S T U V W X Y Z