U hrišćanstvu i drugim religijama izričito se obećava "večni život", u koji mnogi ljudi širom sveta čvrsto veru ju, uz manje ili više konceptualne argumentacije. Pitanja: šta je to što je besmrtno i na koji način to nastavlja da postoji i gde - dovela su do bogatstva imaginativnih mitova i ingenioznih doktrina, što je dovelo do opšte saglasnosti, kao prvo, o postojanju nefizičke komponente ličnosti - duše ili duha - i, kao drugo, o postojanju transmundane (izvansvetske, prim. prev.) lokacije - raja ili pakla - kao odgovarajuće sredine za večni boravak ove komponente. Religije se, uglavnom, slažu da je ono što nastavlja da postoji posle smrti lišeno fizičkih atributa, želja i strasti -mada neke religije ostavljaju ideje o nagradi i kazni koje vladarskom božanstvu pripisuju volju da beskonačno nagrađuje ili kažnjava neke ovozemaljske, dobre ili rđave, postupke, i zamišljaju da duša zauvek uživa privilegije ili trpi zabrane izrazito fizičke prirode. Ideja da su duh i telo dve posebne i razdvojene stvari može se braniti na zadovoljavajući način (vidi PROBLEM TELO-DUH1), a na osnovu toga mogu se praviti nagađanja o nekoj vrsti zagrobnog opstajanja kvintesencije individualne ličnosti. No ideja o besmrtnosti podrazumeva trajno postojanje u vremenu, dok TEORIJA RELATIVNOSTI2 ruši naivnu ideju o vremenu kao nečemu apsolutnom i univerzalnom, a kosmološki scenario, koji je izveden iz ove teorije, pokazuje da je univerzum imao svoj početak i da će, verovatno, imati i svoj kraj - isto kao što će ga, sasvim izvesno, imati i planetarni sistemi u okviru njega. Ideja o "večnom životu" se, prema tome. mora uzeti samo kao obećanje, ili nada - oba pojma su vremenski određena - koja je dugo vremena pogrešno razumevana i koju treba odbaciti.