Fizika je nauka koja se bavi opisivanjem prirode fizičkog univerzuma (od mikro-kosmosa do makro-kosmosa) i utvrđivanjem zakona po kojima se vladaju pojave u okviru njega. Opisi i korpus znanja o fizičkim zakonima, do kojih se u nauci došlo od šesnaestog veka pa do početka ovoga veka, poznati su kao "klasična fizika". Pouzdanost i apsolutnost ovih opisa i zakona u našem veku bili su podriveni od strane TEORIJE RELATIVNOSTI i KVANTNE TEORIJE. Mada se većina velikih otkrića i razvoja tehnologije moderne naučne ere treba pripisati primeni NAUČNOG METODA i zakona klasične fizike, poslednjih decenija stasala je nova fizika koja pokazuje da su opisi i zakoni klasične fizike ili pogrešni ili samo aproksimativni i primenjivi u ograničenom domenu.Atomističko shvatanje materije bilo je fundamentalno za klasičnu fiziku. Verovalo se da je sva materijalna supstanca sastavljena od osnovnih "gradivnih elemenata" i da se, prema tome, sve može razbiti na sastavne delove i tako utvrditi njegova fundamentalna priroda. Priroda i univerzum zamišljeni su kao da se sastoje od stvari i sila. Fizički zakoni bili su zakon sile i kretanja i opisivali su kako delovi fizičkih sistema rade zajedno. Pretpostavke da celine nisu ništa drugo do agregati svojih delova i da je moguće utvrditi apsolutne zakone koji vladaju u okviru i između tih fizičkih sistema, dovele su do prihvatanja MEHANICISTIČKOG modela fizičke stvarnosti. U ovom modelu su se podrazumevali pojmovi apsolutnog DETERMINIZMA i KAUZALITETA. Tačnost modela i njegovih polaznih pretpostavki činila se potvrđenom na osnovu velike sinteze naučnog znanja i rasvetljavanja mehaničkih zakona koje je u sedamnaestom veku ostvario Isak Njutn* (Newton). Klasična njutnijanska fizika i mehanika superiorno su vladale naukom narednih dvesta godina. U ma kojoj disciplini bili primenjeni, zakoni su se dobro držali i omogućili su neviđen napredak u nauci i tehnologiji.Bilo je, međutim, i problematičnih oblasti. Posmatranja u oblastima elektromagnetizma i termodinamike nije bilo uvek lako pomiriti sa njutnijanskim zakonima i mehanicističkim modelom, ali su istraživači u ovim oblastima uglavnom bili u stanju da prošire zakone i modifikuju model i tako uklope svoja posmatranja. Zakoni TERMODINAMIKE XIX v. predstavljaju primer ovakvog prilagođavanja. Iako je mehanicistička pristrasnost u njihovim formulacijama navodila na zaključak koji je bio nepomirljiv sa teorijom EVOLUCIJE - to jest, da ENTROPIJA fizičkih sistema, posmatrano u celini, neprestano raste - opšta praktična primenljivost i eksperimentalna proverljivost zakona učinili su da se ovakvi problemi ostavljaju po strani kao nebitni. Međutim, još su veće teškoće ležale u klasičnom atomističkom modelu materije i u ideji da su prostor i vreme apsolutni. TEORIJA RELATIVNOSTI srušila je ideju o apsolutnom prostoru i vremenu, a nove eksperimentalne tehnike za istraživanje sub atomskih pojava srušile su ideju o postojanju bilo kakvih fundamentalnih "gradivnih elemenata" materije. KVANTNA TEORIJA je, nadalje, podrila zdanje klasične fizike time što je pokazala da, navodno apsolutni, zakoni mehanike ne važe za subatomske pojave i da se klati čak i sam kamen temeljac kauzalnosti i determinizma. Ona je takođe pokazala da nije mogućan čak ni sam projekt klasične fizike - projekt objektivnog posmatranja i opisivanja prirode i univerzuma.Za nauku koja je dovela do motora sa unutrašnjim sagorevanjem i do razumevanja strukture DNA - da pomenemo samo ta dva trijumfa - nije moguće kazati da je bila pogrešna. Ono što je međutim, bilo pogrešno u klasičnoj fizici jeste njeno pretendovanje na nepogrešivost i apsolutnost, kao i njena fundamentalna mehanicistička pristrasnost. Današnja nova fizika ne nastupa sa takvim pretenzijama i duboko je svesna stranputica na koje vodi paradigmatska pristrasnost /105/.