Ritual se može smatrati, s jedne strane, za religijsku rutinu, za puko pridržavanje formalnosti koje nalažu običaji, ali, s druge strane i za sam vrhunac religije, za čin u kome se ostvaruje susret sa božanstvom. On može da služi održavanju verovanja, navika i običaja koji društvenoj ili kulturnoj grupi daju identitet, ali može da bude i način za prebacivanje do osnovnih kosmičkih ili psiholoških principa koji prevazilaze bilo koje interese grupe i imaju opšti značaj. Naravno, ritualne radnje mogu biti simptom duševne bolesti ako se radi o jednostavnom ponavljanju radnji, odvojenom od bilo kakvog značenja. No upravo rituali koji ilustruju i razrađuju značenje jesu moćno sredstvo za uzdizanje i rad na ljudskim emocijama i mislima. Rituali služe i za mirenje, za uslišavanje molbe ili za iniciranje; mogu biti rituali plodnosti, rituali prelaska u novo životno doba, rituali ponovnog izvođenja poduhvata bogova; mogu da služe za uvođenje i IZMENJENA STANJA SVESTI; mogu da oslobađaju najniže nagone ljudske prirode ili da stimulišu i pomažu njene najuzvišenije težnje; mogu se smatrati za bežanje od stvarnosti ali i kao sredstvo za još dublje prodiranje u nju. Religioznom čoveku ritual pruža dramatičnost u njegovoj veri: to je sredstvo kojim se onom sakralnom omogućava da se odvija u prostoru i vremenu. Vreme je za religioznog čoveka oštro podeljeno na sakralno i profano. Sakralno vreme je pre svega vreme velikih religijskih praznika. Sve religije imaju ovakve praznike, koji nisu samo komemoracije nekih prošlih događaja nego i njihovo ponovno proživljavanje. Postojalo je vreme kada su bogovi živeli na zemlji, i u toku praznika oni ponovo postaju prisutni i živi među ljudima. U sakralno vreme se ulazi pomoću rituala.