Antena
 
Autor teksta
 
Vera Bojičić
Šifra teksta
 
1
Datum kreiranja
 
29-11-2008 10:32:06
Datum poslednje izmene
 
29-11-2008 11:13:58
Status teksta
 
JAVNI TEKST
Pregledano puta
 
2314
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
I - Put
 

1. Put Zvuk zvona sa ulaznih vrata prekinuo je tišinu, trgla sam se i ljutito pomislila kako me ponovo uznemiravaju ljudi koji ubacuju u poštanske sanduke razne reklame. Ustala sam i pritisnula dugme bez reci, a zatim izašla da ipak pogledam ko je ušao u zgradu. Obradovala sam se, kroz hodnik je prilazila vitka dugonoga žena, žute kose ravno šišane do ramena. Pošla sam joj u susret i zagrlile smo se.

“Vesna, dugo te nije bilo. Baš si me obradovala dolaskom. Udji”. Sela je u fotelju, podvila noge i uznemireno rekla:

“Vera, danas sam ostala bez posla, razdužila sam se i uputila pravo kad tebe, izvini što se nisam najavila. Potrebno mi je društvo osobe koja će me razumeti jer ti si već prošla isto iskustvo. Šta sada da radim?” Upitala je.

“ Deliš sudbinu ljudi koji rade u mašinskoj industriji. Jesu li ti dali novac za otpremninu. Sećaš se ja nisam ništa dobila kada sam odlazila”.

“Jesu”.

“ Onda se smiri i daj sebi vremena da preboliš saznanje da više nisi u struci zaposlena žena. Skuvala sam Ruski čaj, hoćeš li sa mnom da ga piješ?”

“ Studirala sam mašinstvo da ga završim trebalo mi je puno truda a sada ne vidim gde bih mogla ponovo da se zaposlim, daj i meni da probam tvoj čaj mada ga pijem samo kada sam bolesna. Šta ti radiš”, radoznalo su zasvetlele Vesnine crne kose oči.

“Neobičan posao radim, može ti zvučati ludo ali postala sam prijemnik, antena. a to je prašuma sačinjena od neprekidnog niza svakojakih slika i informacija. Čudno je to iskustvo, čuju se tudje misli i namere, prepoznaju se dogadjaji i ishod koji sledi. Odluke koje se donose vode me u budućnost i vidim njihov rezultat. Sve prolazi prvo kroz mene zatim ide dalje. Zapisujem slike Učim od trenutka kada sam progledala, taj blistvi trenutak, blistaviji od sevega doživljenog u životu čoveka postoji, dešava se. Učim već dve godine da uskladim proživljeno sa novim znanjem, da isto koje sada drugačije vidim prihvatim bez otpora. Dokazi su očigledni, nalaze se u svemu što me okružuje. Potrebno mi je vreme da izbriše brane koje još u tragovima postoje zapisane u mojoj memoriji i koje me ponekada sputavaju, a trebale bi da mi posluže samo za poredjenje. Sve redje čujem upustva a sve je učestalije otvaranje vidika. Shvatam, učim, idem ka trenutku kada ću moći sve sama. Mada znam da sama nisam, da to znači da ću se spojiti sa univerzumom i biti deo njegove snage. Rado bih se udaljila od svakodnevnice i živela život onako kako ga vidim i kakav će biti u budućnosti, ali sila koja me vodi ne dozvoljava mi. Čini mi se da je u proteklih godinu dana svo ovozemaljsko zlo navalilo na moja ledja, da mi ne da se isključim iz stvarnosti. Mirim se jer znam da sigurno treba još da učim i da nisam sve sagledala, pa sa mirom prelazim prepreke koje ne mogu da me uzdrmaju i sa puta kojim idem skrenu, jer ishod znam.

Slušam i gledam kako se istorija piše rukom zla, slušam šta pričaju belosvetski nosioci vlasti i ishod odluka znam. Tražim promene i sve što tražim biće, potvrde takodje stizu. Čujem misao poslatu glasno izgovorenu na nekom kraju sveta. Gledam slike i poneki film iznova ali sada znam šta predstavljaju opisani dogadjaji. Pisci koji pišu svoje doživljaje iz prošlosti ili budućnosti, bili su tamo mada to još ne znaju, smatra se da imaju bogatu maštu, a mašta je sećanje. Znam sta je greska u predstavljanju prića, jer u poredjenju sa poznatim greška je obavezna”

“ Mene takodje vuče želja da se izdvojim od sistema u kojem sam, osećam da se dešava nešto ružno, sve više je ljudi koji su podivljali i postali nemilosrdni. Gubitak posla mi je potvrda jer sam nastradala a da ništa nisam skrivila, od mene nije bilo vrednije i savesnije radnice. Pročitala sam tvoje knjige i sve ih bolje razumem. Volela bih da mogu i ja da vidim dalje”.

“ Vesna znanje se prihvata ne moraš da vidiš, dovoljno je da znaš i da znanje koristiš. Biti antena je takodje velika žrtva i bol, svaki delić tela me boli. Tvoje stradanje na polju gde misliš da si najbolja je put u saznanje, veliko iskušenje. čovek jedino kroz stradanje može da shvati ko njegovim životom upravlja “.

“ Mislis da ja svojim životom ne mogu da uprevljam”, pogled joj je postao zalostan i suze su počele da joj se slivaju niz lice.

“ Na dogadjaje ne možes da utičeš. Sada si Vesna na raskrsnici i ti odlučujes kako češ iz nevolje izaći. Nešto bih ti predložila, ali čekam da svakoga ćasa stigne Mileva. Znaš da se ništa ne dogadja slućajno pa tako i tvoj dolazak ima smisla. Sutra da si došla ne bi me našla.”

“Nena treba da dodje! prijaće mi da je vidim ona je tako puna životne energije” obrisala je suze i nasmešila se.

Zvono se ponovo oglasil, stigla je Nena natovarena paketima. Odložila ih je u dvorište ispred ulaznih vrata a zatim se izljubila sa nama.

“ Donela sam hranu, plinsku bocu, dušek i vreću za spavanje, nabavila sam i trake da ih vežemo oko glave. Mamu sam dovela da kuva i pravi društvo unuku Marku, i jedva čekam da krenemo u avanturu”, izgovorila je u jednom dahu.

Posmatrala sam je dok je slušala Vesninu priču. Bila je lepa žena vitka, srednje visine obučena u djins. Duga smedja kosa dopirala joj je do polovine ledja, povremeno ju je zabacivala rukom dok je pratila Vesninu priču i gledala je krupnim šarenim očim čiju boju nisam mogla da odredim, prošarane su smedjim i zelenim tonovima. Vesna je učutala a Nena je izgovorila predlog koji sam i ja mislila da kažem . “ Zašto i ti ne bi pošla sutra sa nama na odmor. Ostavi probleme koji te muče deset dana iz sebe. Odmori se, izbistri misli”.

“Gde idete” zapitala je radoznalo Vesna.

“ U šumu da kampujemo”

“ U šumu” zaprepastila se Vesna a ja sam osetila potrebu da se umešam. “ Beogradjanko, možda je došlo vreme da izadješ iz grada i da bar jednom u životu osetiš miris zemlje, šapat drveća i pogledaš u zvezdano nebo. Osetićeš mir koji ne poznaješ jer suživot sa prirodom je čaroban doživljaj.”

“ Išla sam na odmor svake godine” odgovorila je

“ Jesi ali uvek u urbanu sredinu, probaj da okusi neštoš nepoznato, veruj mi vratičeš se kući preporodjena, obnovljene životne energije.” Odgovorila sam joj

“ Daću ti jednu traku za glavu, jer sam sebi kupila tri” smejala se Nena i počela da ih vadi iz tašne, “Izaberi koju ćes”.

“Šta znače trake” zapitala je i počela da bira, “uzeću plavu”

“ Suživot sa prirodom je život Indijanaca, tako da će mo biti deset dana indijanke a traka je simbol. Osećam veliku želju, koju hoću sebi da ispunim, da budem indijanka, mora da sam u nekom životu to i bila,” objasnila joj je Nena.

“ Bojim se buba, zmija, ko zna kakve opasnosti tamo vrebaju” ježila se Vesna.

“ Bojiš se zato što nisi probala, veče su opasnosti vrebaju u gradu nego u prirodi. Načinom življenja indijanci su bili najnaprednija civilizacija, dok nisu došli vandali i poubijali ih”. Dodala sam.

“ Sa lukom i strelom, kako su bili najnapredniji” zapitala je Vesna

“ Kada se vratimo sa puta, kada sve slike budeš videla, znaćeš odgovor na ovo i druga pitanja”. Dodala sam.

“ Dobro. Morala bih da tražim odobrenje od porodice, ne znam da li bi me pustili da idem sama i to u šumu. Znate da je moj suprug ljubomora i da me ne pušta da bilo kuda idem bez njega”.

“ Kakvo odobrenje, samo im saopšti nameru” burno je reagovala Nena

“ Vesna, sinovi su ti veliki i ne bi bilo prvi put da sami o sebi brinu, dak si bila zaposlena nisi o tome razmišljala. Bolje je da podješ sa nama nego da tako nervozna ostaneš u kući. Za nekoliko dana oni bi molili Boga da negde izadješ da te ne gledaju takvu. Bolje je da sa nama pregrmiš prve dane nezaposlenosti. Savina ljubomora je njegov problem. Nas dve ti ništa nećemo zamerati.” Dodala sam.

Videle smo da razmišlja, koleba se, pa je Nena dodala:

“Ništa ti ne treba da spremas, mi smo sve kupile. Ponesi samo higijenu, odeću i obavezno zimsku jaknu jer septembarska noć zna da bude hladna. Ja imam dve vreće za spavanje ti ponesi samo dušek za plažu ako ga imaš”.

“ Imam”, zatim je počela da se smeje i kaže: “ Pneću i nes kafu da ne bi morala da pijem Verin Ruski čaj”.

“ Znaći ideš, odlučila si”, skočila je Nena i zagrlila je.

“ Idem da im saopštim. Kada se krece sutra”

“ Oko osam, devet ujutru” rekla sam

“ Mozda bi smo trebale poci ranije, ko zna sta sve može usput da nam se desi.”

“ Srbija je mala, može se peške proći, kolima u kojem god pravcu da kernemo stići će mo za nekoliko sati” odgovorila joj je Nena

“ A u kom pravcu idemo, znate li gde će mo i kakav je plan” upitala je

“ Putem za Užice, prema planinama Zlatiboru i Tari, staćemo kada ugledamo potok i kraj njega se ulogoriti, plan je da plana nema.” Rekla sam joj.

Otišla je uzbudjena odlukom koju je donela. Nena i ja smo spakovale sve sto je potrebno da nosimo . “ Mislila sam da spavam kod tebe, ali moram otići kući da danesem vreću za Vesnu. Doći ću ujutru. Da se ona ne predomisli?” zabrinula se Nena

“ Neće, poznajem je, bilo joj je toško da se odluči, a kada donese odluku ona je sprovede ni sama nije svesna koliko je u stvari hrabra. Doći ce sigurno.”

Stigle su obe u sedam sati, negde su se usput po dogovoru srele, natovarene plodovima civilizacije. Popile smo kafu a zatim počele da tovarimo šator i krupnije stvari na krovni prtljažnik crvenoga Juga. Hranu i sitnice spakovale smo u gepek. Odahnula sam:

“ Sve je stalo”, zaključala sam vrata stana i sela za upravljać.

“ Polećemo” Podigla je u vis ruke Nena, “ kako volim osećaj kada podjem na put, kada sve ostavim za sobom tada imam osećanje stvarne slobode”.

“ I ja uvek imam čudno osećanje kada podjem na put, sve što ostavim postane samo sećanje kao da predjem u drugi svet. Stvarnost je samo mesto gde sam a sada ste to vas dve i ničega drugoga nema, osim u mislima”, dodala je Vesna . Putovale smo, Nena je uporno menjala stanice na radiu a Vesna sa zdnjeg sedišta šuškala kesama i vadila sendviće da jedemo. Iznedada je upitala:

“Vera, jesi li ponela slike”

“Jesam, u dva primerka”

“ Jesi li pokušala da bolje objasnjavaš pojmove”, dodala je Nena.

“ Prihvatila sam primedbu koja nije samo tvoja, objašnjavala sam, samo to je, mislim, suštinski problem. Ono sto vidim nama je strano, mislim da uopšte ne postoje reci kojima može da se kaže, a ako postoje ja ih ne znam. Neke su u upotrebi ali nije im tačno značenje, zato ih nisam ni upotrebljavala vec sam se samo držala opisa. Isto nije ništa ali sam tražila sličnosti radi poredjenja” odgovorila sam i dodala:

“ Na primer: Kada ugledam treće oko nacrtano na čelu izaziva mi uvek osmeh, kako ljudi predstavljaju nešto nevidljivo a znaju da postoji, nacrtaju asocijaciju. To se meni dogodilo, otvorilo se treće oko, mada bih ja to pre nazvala budjenjem ili dolazak svesnosti. Kako dogadjaj izgleda pokušaću da objasnim. Vide se slike koje su uspomene jer život se živi iz mnogo delova, kada se probudi toga je čovek svestan, zatim kada se na sliku usredsrediš ona postaje sve jasnija, bolje se vidi. Pokušala sam da nadjem poredjenje sa nama poznatim pa sam zazmurila i počela tako da gledam sobu u kojoj boravim. Prvo sam videla obrise poznatoga a zatim boju i detalje. Lakše je kada se gleda samo jedan deo, gledam televizotr, zati se pojavi boja a posle nekog vremena mogu i neku emisiju koju sam gledala ponovo da odgledam zmureci. Ili uzmem album sa slikama, pogledam neku od fotografija i vratim se uspomenama iz toga vremena, što je duže gledam sliku, više detalja se sećam, uspomene naviru.Tako se gleda otvorenog oka svesti, detalji, uspomene na mesta gde sam bila i slike koje postaju sve jasnije. Velika je razlika samo u intezitetu kada se gleda zmureći i okom svesti. Gledanje zatvorenih ociju ili slike je lagano i lako, dok gledanje trečim okom osećam kao neprekidno titranje velike brzine i neprekidno je. Trazi potpunu posvećenost.

“Tako je dobro, razumljivo”. zaključila je Nena

“ Nemojte me ništa više pitati, dok vozim ne volim da pričam. Pričajte vas dve”, rekla sam im i isključila se. Gledala sam put ispred mene a misli su mi letele.

Spoznala sam sebe i shvatila da svaki dogadjaj u ovome životu ima svoj smisao, da me je spremao i vodio ka cilju. Tamo i ovde ja sam u suštini ista, volim sve da vidim i nema gde nisam bila. Volim proizvodju i poljoprivredu. i uvek bilo gde da odem zaglavim se u nekoj proizvodnji gde gledam princip kako šta radi. Kako radi to me zanimalo i zanima bilo da sam ovde ili tamo. Kako radi je jedino znanje koje može da me zadovolji. Shvatila sam u potpunosti značenje pojedinih poruka koje sam kao pomoć dobijala i koje su mi put otvarale da idem sve dalje i dalje.

Ići kroz samu suštinu zla i stradati bio je moj pristanak pre polaska. Drugacije ne bih mogla ništa da vidim jer uvek bi me vodili moji ideali, te bi ostala u zabludi ne znajući gde u stvari živim i zašto sam došla. A dosla sam u najcrnje vreme da ispričam istinu i njome oslobodim ljude. Prvi zadatak koji je ujedno i težak je spoznati gde i kako živis, baš kako je Vesna primetila da je stvarnost koju vidiš samo mesto gde boraiš.

U trenutku kada sam počela da zapisujem slike, kutijica od pomade koja mi stoji na stolu se pomerila, nisam to ja uradila niti sam tražila, osetila sam to pomeranje kao dodir i podršku da nastavim putem ka trenutku kada će se izjednačiti vreme i kada se takve stvari mogu dešavati u trenutku koji će izgledati da tako hoču”.

Tabla sa natpisom “Užice” nas je oživela, približavale smo se clju. Zaustavile samo se prvi put na pumpi da natočimo gorivo i protegnemo noge. Pogledale smo se i smejale sopstvenom prizoru, tri žene u trenerkama i patikama bile su tim koji je posao u avanturu samo njima znanu. Nastavile smo put, grad je ostao iza nas.

“ Od sada gledajte, počinjemo da tražimo mesto za boravak” rekla sam

“ Desna strana nas zanima. Kada ugledamo most znači da je tu reka”, prešlišava se Nena.

“ Važno je da kraj bude šumovit, Mi će mo da gledamo a ti Vera vozi malo laganije”, dodala je Vesna.

Slušala sam ih kako komentarišu predele koje smo prolazili a zatim su u gles uzviknule “Ovde se zaustavi”. Nastavila sam voznju tražeći skretanje i pojavio se put bez asvalta. Krenula sam njime držeci se pravaca za povratak na mesto koje su videle. Ušle smo u šumu gde nije bilo pravoga puta ali je postojao prolaz koji su ljudi napravili iduci prema rečici. Stigle smo do kraja puta, dalje se kolima nije moglo ići. Izasle smo i krenule dalje peške. Ušle smo u šumu i već nakon desetak metara pred nama se otvotio prizor male zaravni obasjane popodnevnim suncem i rečice koja je tuda proticala, sve opkoljeno gustom šumom. Stigle smo.

Prenele smo stvari. Nena i ja smo montirale šator a Vesna je pumpicom duvala dušeke. Veliki šator maslinaste boje uklapao se u prostor. Spakovale smo stvari u šator a zatim ispred njega postavile poljski sto i stolice. Razbaškarile smo se, Vesna je donela plinsku bocu i skuvala kafu. Dan je isticao, samo zubor rečice remetio je tišinu. Šuma je mirisala njima nepoznatim mirisom. Vedra noc bez mesecine počela je da bude prohladna, ali smo nastavile da sedimo zagledane u nebo. Prva je progovorila Vesna.

“ Znaš Vera bila si u pravu, ja nikada nisam videla ovoliko zvezda na nebu i nikada nisam osetila tišinu kao sada”.

“ Ja sam išla kod reditelja na selo, ali ni tamo nisam doživela ovakav osećaj prostora i beskraja”, dodala je Nena.

“ To je prva slika koju ću vam dati, ujutru kada ustanemo. Hajdemo sada u šator da jedemo i da spovamo. Ja sam umorna”. Rekla sam

Prvo smo i priključile neonku na akomulator koji sam ponela. Sator je obasjala bela svetlost. Hrane spremnjene smo imale za dva dana, večerale smo isključile neonku, zatvotile šator, zavukle se u vreće i zaspale.

STATUS STRANICE: Stranica ovog teksta je formirana za 0.0040 sek.  
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
 
POŠALJITE TEKST - "I - Put" - SVOM PRIJATELJU!
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
Recycle Data
(Ovaj tekst)
Recycle Data
(Ostali tekstovi)
 
 
 Svi moji markeri
 Sve moje beleške