PARALELNI SVETOVI - Kod znanja
 
Autor teksta
 
Vera Bojičić
Šifra teksta
 
124
Datum kreiranja
 
29-11-2008 02:47:56
Datum poslednje izmene
 
29-11-2008 04:01:43
Status teksta
 
JAVNI TEKST
Pregledano puta
 
3436
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
1. povratak u sadasnjost
 

1. POVRATAK U SADAŠNJOST

Brzo je prošla godina od kada sam završila pisanje "Antene". Nisam ni osetila vremensku razliku jer, jednostavno, nisam ni bila ovde. Primakao se decembar 2006. i po navici sam sela za kompjuter da napišem svoja iskustva i saznanja koja sam u medjuvremenu stekla. Uživala u beskrajno lepim trenucima kada su mi se otvarala nova polja u svesti, kao da sam otvorila vrata i stupila u drugi svet. Bila sam u večnosti, a prošao je samo tren.

Lako i brzo sam zapisala delove saznanja, ali kada sam pogledala napisani tekst učinilo mi se da je priča kratka. Zarobljena višegodišnjom navikom da u decembru završim svaku novu priču, tešila sam se da, u stvari, nije važno koliko je priča duga već njen sadržaj.

U stvarnost me je vratila pomahnitala komšinica, koja bi svakoga htela da drži pod papučom i svi bi trebalo da je slušamo i sklanjamo joj se s puta, jer ona hoće da bude komandant parade u zgradi gde živimo. Suze su mi potekle od razočarenja u ljude. Ponovo sam se sudarila sa pohlepom i spremnošću pojedinaca da zgaze čoveka kao mrava zarad nekakve sitne materijalne dobiti i osećanja više vrednosti. Za tili čas stvorili su se radnici ispred mojih vrata, uselili u moj stan i poremetili moj mir. Sutradan je tugu zamenilo spoznanje da mi se ponovo dešava prepoznatljivo usporavanje. U sebi sam govorila: “ Naoružaj se, Vera, strpljenjem, najvećom mudrošcu koja je čoveku data. Sačekaj dogadjaje koji slede da bi saznala šta je to što još treba da znaš. Priča još nije završena i nema vremenskog šablona, nema rokova, oni su stvar navike”.

Galama i buka budile su me svakog jutra i terale da bežim iz stana, pa sam više vremena provodila napolju, upoznajući nove ljude. Posmatrala sam razne "ludake" koji su držali mitinge na ulicama i autobuskim stanicama i vidjala one koji, izbečenih očiju, unoseći se u lica, viču "znaš li ko sam ja", trežeći nekakve privilegije. Sve češće sam na ulicama sretala naše ostarele sugradjane koji su me, ugašenog pogleda, pitali:"Ćerko, imaš li neki dinar da kupim hleba?”. Otudjenost je postala očigledna i u restoranima, gde ljudi sede zajedno a svako za sebe priča mobilnim telefonom. Ako nekome pozli, te sedne na stepenice, prići će mu jedino Jehovin svedok ako se na tom mestu zadesi. Svi nekuda žure, kažu da je vreme novac, a ja znam da nije. Otudjenost i zavisnost od tehnologije najviše je izražena u centru grada. Razveselila me je slika koju sam videla kada je zbog kvara nestalo struje u delu grada gde nikada ne nestaje. Ugasile su se sijalice i televizori, zaustavili su se klima uredjaji. Izašla sam napolje da bih saznala šta se dešava, jer telefonom je nemoguće dobiti informaciju, javlja se monotonim, zastarelim izveštajem eleltronska sektetarica. Ljudi su, potpuno zbunjeni, visili kao kipovi na prozorima, poneki su bespomoćno, ćuteći, stajali ispred ulaza u zgrade, zapanjeni i ništa ne preduzimajući. Oni dalje od centra upale sveće, iznesu plinske boce i kuvaju kafu. Oni koji žive još dalje raspale roštilj, iseckaju salatu i druže se. A ovde u centru ni jedan prozor nije bio osvetljen ni svećom, četiri sata ljudi su stajali ukipljeni, bez reči i čekali, potpuno nesposobni da žive bez savremene tehnologije. Svakog dana sam gradskim prevozom prelazila preko beogradske "Gazele", koja povezuje obale Save i spaja stari i novi Beograd. Sa njega se vide dva sveta. Ispod mosta su Cigani koji žive u sklepanim kućercima, opkoljeni ogromnim količinama smeća, a prekoputa su blistava staklena zdanja, ponos novog doba. Dva sveta, dve različite civilizacije se graniče, jedna slobodna, rasterećena od matrijalnih dobara i druga - zatvorena u stakleniku, zarobljena vizijom sopstvene veličine. Nasmejem se u sebi kad se setim komšinice koja je izmislila da sam joj rekla da je Ciganka. Verovatno je mislila da je to strašna uvreda, ali to nije tačno jer nikada nekog snoba ne bih nazvala Ciganinom. Prizor ispod "Gazele" često izaziva komentare ljudi u autobusu.

"Ovo kako oni žive je sramota za grad", kaže putnica kraj mene

"Nije to njihova sramota, već svih nas jer nista ne činimo", uključuje se druga.

"Zamislite kako ovaj prizor izgleda gostima u "Interkontinentalu", kakav im se vidik nudi za velike pare”, dodaje momak sa prvog sedišta i, naravno, ovakav komentar je za mene izazov da se uključim u raspravu. "Neka gledaju i treba da gledaju dok im ne proradi savest, jer bi svaki gost s lakoćom mogao da skući jednu porodicu, samo da hoće, i za mesec dana ne bi bilo ni jednog Ciganina ispod mosta. Oni, u stvari, vole da gledaju siromaštvo jer se tako osećaju još bogatijim. Ovi u automobilima pored autobusa i nas isto vide, kao stoku sateranu u konzervu". Usledi ćutanje. Pitam se da li razmišljaju i da li im misli lete poput mojih. Ne znaju da bukvalno gledaju sebe u nekom pulsu, ne znaju da smo svi zajedno kroz vreme povezni, da gde god da pogledaju vide sebe kao sina, kćer, oca ili majku. Tako bi mogla i da glasi definicija ljubavi: “Ljubav je kada znaš da kroz trajanje svi jedni sa drugima bivamo bliski, a ti sam si sve”. Odnos prema drugima je odnos prema sebi samom i odredjuje kakva nas budućnost čeka. Sudbina je pravda koju moramo da ispunimo i sledeću zaslužimo svojim sadašnjim odlukama.

Provela sam i ja mnogo godina u automobilu. Nisam ni u prodavnicu išla peške. Čini mi se da su to bile najbezbrižnije godine u mom životu, svedene na kuću i posao. Videle sam iz automobila kako niču zgrade i izgledalo je da sve napreduje. Sve je sijalo obasjano suncem. Zatim sam ostala bez auta i doživela pravi šok kada sam krenula autobusom i suočila se sa drugačijim svetom. Otkud ovoliko prosjaka na ulicama, čudila sam se, i prljavštine u podzemnim prolazima. Dopao mi se novi svet i susreti sa ljudima koji žive u stvarnosti i nose se hrabro sa izazovima. Nisam više nikada poželela da se vratim u automobil. Izbliza se vide i promene na lišcu drveća koje boluje od zagadjenosti vazduha, a bubašvabe su porasle i ima ih više nego pre dvadeset godina. Naučile su da se prave mrtve kad se upali svetlo. Uče. Gledala sam jednu na plafonu koja se celog dana nije pomakla, izgledala je mrtva, upletena u paukovu mrežu, ali čim sam ugasila svetla nestala je. Umesto rada auto-motora, čujem vetar u krošnjama drveća, umesto mirisa benzina, osećam skoro zaboravljeni miris pokošene trave i rascvetale lipe… Mislim da su nam čula mirisa i ukusa najviše oštećena, da nam je tehonoloski razvoj oduzeo široku lepezu mirisa i ukusa i da se sve svodi na pet vrsta omekšivača ili dezodoransa i isto toliko začina. Uzalud sam na pijaci tražila miris jagoda kakvog se sećam, jabuke su krupne ali im se promenio i miris i ukus, groždje, kupine, maline ne mirišu isto. Sintetičke arome su intezivnije i potpuno brišu sećanje na prave mirise i ukuse. Cveća skoro nema i biće ga sve manje jer su se pojavili "stručnjaci" na vlasti koji zahtevaju da se gaji samo jedna vrsta, njima lepa za oči. Jednoumlje pogubno za budućnost ljudi. Umesto da narede da se nijedna vrsta ne sme zaboraviti, oni mnoštvo svode na jednu vrstu, a sve u prirodi što se svede na jedan primerak ne može da opstane, postane neotporno i izumire. U autobusu su vidljive promene u ponašanju. Omladina sedi dok stariji stoje. Retko se dogodi da neko mladji ustupi mesto starijem. Nisu oni krivi, razmišljam, naučeni su da budu egoisti i gledaju samo sebe. Medjutim, kad sam jednom zamolila jednu devojku da ustane jer su me bolela ledja, bez reči mi je usupila mesto. Znači, hoće kada im se kaže, taj postupak me je užasno svojom perspektivom jer to je prvi znak ropstva koje se postiže ispiranjem mozga. Poslušnost nije vrlina ali sposobnost da slušaš i odlučiš šta da prihvatiš od ponudjenih informacija jeste.

Represija informacijama vidljiva je svuda. Prednjače banke pozivima i ponudama za dobrovoljno ropstvo.Udješ, izadješ i gotovo (gotov si). Sve možeš da ostvariš brzo, za dvadeset četiri sata, kao u mikrotalasnoj pećnici, a zatim, to ne piše, pržićeš se godinama. Pritom ti svi obećavaju divnu zajedničku budućnost. Grad je okićen bilbordima i na svakoj banderi vise table sa propagandnim porukama. Na kioscima za prodaju štampe ugradili su ekrane na kojima se vide te iste reklame. A kada uključiš TV, započinje nova tortura. Na svakom programu opet gledaš isto, neprekidno iste ljude i slike. Skupina ljudi, koja je sebe proglasila poznatim, uzurpirala je medije i uči nas kako da mislimo, kuvamo, oblačimo se, jebemo… Postali su stručnjaci za sve oblasti i znaju šta je sve dobro za nas. Svo znanje im se svodi na izraz "pozitivna energija".Već dugo u medijima nema nove misli. Oni vode nazadovanju civilizacije, uvodjenju u jednoumlje, ubijanju kreativnosti i odumiranju mozga. Globalizacija. Protivnike jednoumlja prikazuju kao turističku atrakciju, smeju se njihovim naporima da ukažu na pogubnost takvog sistema. Računaju i na dobit od demonstranata, koji moraju da jedu, dok ih policija mlati i rasteruje vodenim topovima. Na drugoj strani je nekolicina "pingvina" koji misle da gospodare svetovima, opkoljeni su velikim obezbedjenjem i život im se sveo na put po crvenom tepihu od aviona do zgrade u kojoj se sastaju da ručaju i porazgovaraju. Sigurno nemaju dodir sa stvarnošću, poput mene kad sam sedela u svom automobilu. Mnogo mi se svidjaju demostranti koji ulivaju nadu da ljudi neće izumreti.

U Srbiji se, od kada je novac postao bog a privatna svojina svetinja, mnogo truda ulaže da se nacija prevaspita, da Srbi prihvate evropske vrednosti i način života. Naravno, prednjači televizija na kojoj se neprekidno redjaju pristalice evropeizacije. Specijalne emisije sam u početku gledala sa zanimanjem, jer mi je kod poznat kao i njegov ishod. Gledam kako lepa, tipična arijevka nekoliko puta na dan drži predavanje. Stavom i mimikom podseća na roditelja koji dete uči da govori. Priča bajke o svetu kakav u stvarnosti ne postoji. Pokušava da svim silama predstavi suvoparan, jednoličan i zakonodavstvom okovan život kao lep. Ponekada se prevari te počne da govori i o posledicama, koje se ogledaju u beloj kugi, na primer, koja hara Evropom. Sistem je uredjen do detalja, tako da ne može postojati čovek koji neće biti za nešto kriv, a krivice može da se oslobodi jedino slepom poslušnošću i davanjem svega što vlast i birokratija traže, u stvari treba da se odrekne sopstvene pameti. Evropa, koja sebe glanca, dvolično se prikazuje kao uzorna, a proširila se kao kuga na svaki kontinent. Ostatak sveta plaća i trpi zbog njihovog osvajanja tržišta, potrage za prirodnim resursima i jevtinom radnom snagom. Starci, naravno, neguju odnose i savez sa Amerikancima jer sami ne bi bili sposobi da se odbrane.

Priča može da se otegne u nedogled. Meni, medjutim, najviše smetaju dve stvari koje se dešavaju: privatizacija zemljišta koja zbog pohlepe vlasnika nagoveštava dodatno iscrpljivanje rudnog bogastva zemlje i zagadjenje pesticidima zbog glavnog proizvoda u budućnosti koji već sada nazivamo obnovljivi energenti. Posledica će biti suštinska glad. Znala sam da se Evropa posebno bavi kontrolom hrane da bi se spasila od sopstvene pohlepe za povećanjem prihoda. Srbi su ulaskom Rumunije i Bugarske u Evropsku uniju ostali bez tržišta za svoj proizvod - crveni krompir. Informacija da Unija troši samo beli krompir bukvalno me je šokirala. Oni, u stvari, kloniraju ljude.

Došlo mi je da vičem:"Proizvodite, Srbi, sve vrste krompira, pa zovite u goste Evropljane da dobiju malo zdravlja i pameti. Slavite slave, praznujte i družite se što više, a Evropljane zovite na slavlja da osete život. Rad, red i zakon nisu život". Kada čovek misli da nešto zna i da je sposoban da životom upravlja, taj poduhvat je unapred osudjen na propast.

Meni se naše sadašnje stanje svesti uopšte ne svidja. Moraću da ga promenim, a prvi korak je da ispričam istinu koja je, to svi znaju, uslov da se ostvari sloboda. Prvi korak je sagledavanje nas samih, gde živimo i šta činimo. Bitka za svesnost je najteža bitka. Ona će se od sada odvijati na Zemlji, a vrata zemaljska je najteže otvoriti.

STATUS STRANICE: Stranica ovog teksta je formirana za 0.0024 sek.  
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
 
POŠALJITE TEKST - "1. povratak u sadasnjost" - SVOM PRIJATELJU!
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
Recycle Data
(Ovaj tekst)
Recycle Data
(Ostali tekstovi)
 
 
 Svi moji markeri
 Sve moje beleške