Antena
 
Autor teksta
 
Vera Bojičić
Šifra teksta
 
9
Datum kreiranja
 
29-11-2008 10:56:05
Datum poslednje izmene
 
29-11-2008 11:19:36
Status teksta
 
JAVNI TEKST
Pregledano puta
 
2142
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
IX - Rat
 

9. Rat

“ Oblaci su počeli da prekrivaju nebo, izgleda da smo završile sa sunčanjem.» Progovorila je Nena protežuci noge ispod stola.

« Nije važno, uhvatile smo dovoljno sunca i lepo smo preplanule.» rekla je Vesna i nastavila» Znate li da sam jedva zaspala, svu noć su mi se u glevi vrzmale slike moćnih tiranina, muškaraca koji sada borave u telima homoseksualaca. Zamišljala sam puteve kojim se ostvaruje pravda. Moram priznati da prvi put tako gledam na dogadjaje koji su posledica onoga šta radimo i kakve izbore pravimo. More je to nepregledno koje niko ne može sagledati odjednom.» Glasno je meditirala Vesna.

« U pravu si, to je tek prosto gledanje da se shvati smisao. Broj kombinacija nama je nepojmljiv. Žene u muškom telu, muškarci u ženskom, pa se muskarcima svidja žena što znači da je u pitanju lezbejka, a ženama muškarac što znaci da je ona sada gej. Suština Eluma se ne menja samo je pogled iz drugačije perspektive. Svako razmišljanje treba da ukljući i pravdu koja sleduje za delovanje, pravdu koja dolazo neminovno i koje se jedino tereba plašiti.» ispričala sam im moguću varijantu dogadjaja i smejale smo se glasno a mala poljana je od smeha podrhtavala pred našim očima.

« Mogle bi smo da skuvamo pasulj i ispečemo hleb za sutra, nebo mi govori da će možda padati kiša pa nećemo moći da ložimo vatru. Plina imamo samo za kafu i prženje jaja.» predložila je Vesna.

«Dobar ti je predlog, ja ću da ložim vatru i stavim ručak da se kuva a vas dve možete pročitati sliku koja govori o ratu, trećem elementu vladavine zla, kako sam ga ja videla i doživela

Zima je, još veća hladnoća prolazi koroz moje srce dok slušam vest da su na Kosovu ljudima isključili struju. Postupci nečovestva, postupci zlaočinaca protiv naroda, izlažu ih mučenju da bi ih proterali. Američki djaci dobro su savladali lekciju. Vest koja me je vratila na početak ratnog vermena koje još traje. Slike se redjaju.

Sećam se Amire moje cimerke i prijateljice koja je bila na završnoj godini studija matematike, dok smo slušale vesti uhvatila se za glavu i kaže: “Šta to ovaj naš prića, poziva na Djihad”.

“Šta je Djihad?” pitam je zabrinuto jer vidim da je uplašena

“Sveti rat”

“Kako rat može biti sveti, je li u pitanju odbrambeni” upitala sam je, ali ona ćuti, razmislja, a zatim doda.

“Niko raju u Brčkom neće moći da zavadi, sigurna sam da će mo se odupreti” još je malo razmišljala, donela odluku i rekla mi je ” Sutra ću otići kući, mojima, da vidim šta se tamo dešava”.

Otišla je i nisam je više videla, nakon godinu dana stiglo mi je pismo iz skandinavske zemlje, u njemu mi opisuje svoje stradanje i bekstvo kroz polja i šume da život spase. Nije verovala da se tako nešto može desiti, a desilo se, odgovorila sam joj, ali više nisu vesti od nje stizale. Moja voljena drugarica nestala je iz moga života ali ne i iz srca, još je tu.

A ja, slike se redjaju, ni mene nije rat mimoišao. Prvi udar bile su sankcije portiv naroda Sbije, premda su tvrdili da su usmerene protiv vlasti. Odvijalo se sledece; narod je ostajao bez uštedjevine, plata, penzija, narod se borio za opstanak. narod u redovima za hranu. Predstavnici vlasti ustvari su imali pomoć i koristili su je da se dokopaju narodnog novca i imovine, njima sankcije nisu smetale da se bogate.

U tome vremenu moj posao je bio dobar i nije mi nista nedostajalo. Mogla sam lako da preživim nedaće, ali nisam jer moja odluka je bila da delim svoje sa pristiglim izbeglicama, prijateljima i radnicima. Put stradanj sam izabrala, drugačije nisam mogla, da u zlo vreme činim dobro, da gledam svoje i pomažem koliko mogu. Rat se odvijao na drugome terenu ali bio je vidlji i u Srbiji. Otišla sam da vidim bolnicu u Subotici i zanemele pred prizorom , bolnica je bila prepuna ranjenika. Počela sam da prikupljam pomoć u lekovima i da je nosim na ratište. Tada sam prvi put rat videla izbliza u Tenju, ljude bez struje, samo agregati zuje. Na nebu zasvetli raketa, kažu mi da se vode borbe za Vukovar. Žrtve na svim stranama i sve ih jednako žalim, ali naravno pomažem svojima, kao sav narod zaraćenih strana, savako pomaže svojima da prežive, hranom i lekovima.

Probijen je koridor do Banja Luke i naravno odmah sam pošla na put, jer i tamo ima mojih, smo najmladjeg člana, prekrasnu curicu, poslali su meni na čuvanje. Dok sam se vozila pitala sam se zašto se ljudi plaše da podju na takav put kada je prostranstvo veliko a da padne bomba na autobus mala je verovatnoća. Stigla sam u grad koji živi u mraku, nemaju struju i to im najteže pada. Stanovi su im počadjaveli jer su uneli šporete na drva da kuvaju i da se greju. Glavna hrana im je pasulj a od svog bogatstva imaju samo jednu želju da nabave akomulator i neonku da im svetli, tama ih ubija. Često sam išla koridorom usput se upoznavala sa borcima koji su pričali kako je na ratištu. Priće da se zaračene strane dogovaraju i stvaraju saveze. Hrvati i muslimani protiv srba, srbi i muslimani protiv hrvata. Srbi i hrvati protiv muslimana. Shvatila sam da oni u stvari znaju šta kome pripada i da na taj način dele teritoriju, drže pozicije dok se političari ne dogovore što je vec teži deo posla jer bi svaki hteo više teritorije.

Teški su uslovi za život, ali život traje. Narod podnosi svako iskušenje i ne gubi nadu da će svemu brzo doći kraj. Ostala mi je urezana u sećanju slika kafane pune ljudi gde uz svetlost sveće sede, kroz dim se razležu zvuci harmonike i čuje se pesma. Bosanci pevaju i u mraku.

Uvek kada počnem o ratu da razmišljam pojavi se slika lepe devojke koja je radila kod mene na veleprodaji i bila mi simpatična. Tanja je bila poreklom hrvatica rodjena u Beogradu. Sve je bilo u redu do trenutka kada je otišla na odmor i upoznala čoveka svoga žvota, Ivu iz zagreba Postala je zamišljena, kovala neki plan a roba sa veleprodaje počela je da nestaje. Brzo smo je uhvatili u kradji. Prodavala je robu a prodaju nije prijavljivala već je novac uzimala. Pozvala sam je na razgovor i upitala:

“Šta to radiš Tanja, zašto kradeš?” ona se prvo branila kako to nije tačno a zatim na moje insistiranje priznala.

“Zaljubila sam se i imam nameru da odem u Zagreb da se tamo udam, novca nemam pa sam zato uzimala, mislila sam da nećeš primetiti dok ne odem.” Plakala je

Svi zaposleni su bili zgroženi i tražili od mene da prijavim ustaškinju. Medjutim, nisam to uradila jer u trenutku sam videla u njoj sebe, spremnu da za svoje uradi svašta. Razlike nije bilo velike i ona je želela, poput mene, da bude sa svojima. Jedino su nam strane bile različite. Dodala sam joj novac da kupi kartu i otputuje. Postupak je ponovo izazvao negodovanje zaposlenih, branila sam se kroz šalu:

“ Što se bunite, jedan neprijatelj manje u Srbiji. Kada bi svako mogao biti tamo gde ga srce vodi rata ne bi ni bilo.” Nakon nekoliko meseci stigla mi je pozivnica da dodjem u Zagreb na svadbu, nisam imala putne isprave pa nisam otišla, moj put tamo nije išao. Nisam je više videla ali znam da je sa svojima, nadam se da je napravila dobar izbor i da je srećna.

Požalila sam postupak samo u jednome trenutku, gledajući najtužniju sliku koju čovek može da vidi. Kolona nepregledna koja je dolazila autoputem, a na traktorima natovarenim prnjama, obični ljudi, narod prognan iz Krajine. Svi koji su imali novca stigli su ranije a u koloni je dolazilo srce naroda krajine. Plakala sam i danas mi se plače kada se setim, jer to su moji postradali i ja sa njima. Šta sam mogla da uradim osim da odem na autobusku stanicu gde su takodje pristizali, da kupujem deci sladoled, a ljudima pivo, da kupujem dok nisam ostla bez dinara. Pamtim vručinu i umorna lica, pamtim bol koji sam osećala.

Slike zločina koje svaki rat čine uzasnim, stizale su sa svih strana u ratu. Zaklani, ispečeni, stomak mlade žene rasečen i plod joj izvadjen, streljani pa bačeni u raku. Niko nije postedjen zločina. Uvek se formiraju horde koje rat koriste da ubijaju i pljačkaju. Ni jedan narod nije poštedjen njihovoga delovanja, svi ih imaju. Užas koji proizvodi nove užase.

Tu su i oni drugi koji rat koriste da bi se obogatili, ratni profiteri, ljudi bez trunke morala, koji sebe smatraju uspešnim, sposobnim. Posle rata oni postaju nosioci privrednog života novoformiranih država. Kapitalom i budućnosti naroda upravljaju najgori ljudi, nemilosrdni, pohlepni, sposobni da svakoga pregaze radi dokazivanja sopstvene moci.

Bombardovacće nas, svi znamo ali nekako gajimo nadu da možda ipak neće, jer ne znamo šta smo urdili da zaslužimo bombardovanje. Medjutim predstave se redjaju, stvara se mediska slika po volji moćnika, Srbima se uskraćuje pravo da svoju zemlju brane od otimanja. Bombardovanje je počelo, gledala sam sa dvanaestoga sprata svaki napad nad Beogradom, kako ruše kuće, toplanu, avalski toranja, a zatim napad na energetska postrojenja, ostajali smo bez struje i pretnje su nam stizale da će mo ostati i bez vode. Rat protiv civila a uporno pričaju da se bore protiv vlasti. Bombarduju neprekidno i nemilice celu zemlje, ruše mostove, ruše fabrike, narod je ligitiman cilj. Tu rata nema već samo teror nad narodom bombama koje sa neba padaju. Gledala sam kako lete pametne krstareće rakete, neku smo uspeli da pogodimo pa je gorela, gledala sam našu odbranu, prave vidoeo igre na nebu. Toliko sam se navikla na napade da nisam mogla otići na spavanje dok ne čujem zvuk sirene. Tugovala sam i suze nisam mogla da zaustavim dok sam gledala u novinama pomen za izgubljenim, ugašenim životima mladih civila i vojnika.

Nova vrsta ratovanja se probala, napadnu se civili da bi se vojska predala, takvu strategiju danas koriste terorističke organizacije, da nije važno ko su žrtve nega da ih je što vise. Razlika je jedino u vrsti tehnologije za napad koja se koristi. Namera im je bila bar su tako govorili da ubiju mnogo vojnika sa neba, poput bogova nedodirljivi, a zatim da sidju. kada avijacija obavi posao, i ne naidju na nikakav otpor. Rezultat je bio sasvim drugačiji, mlatili su zemlju ali vojska je uspela da ljudstvo i tehniku sačuva. Strategija koja nije dala zeljeni rezultat, jer da su se vojske sudarile na zemlji bilo bi krvi do kolena, bolje što nisu. Drugi boj na Kosovu Lazar je vodio poučen iskustvom, pametnije, sačuvao je ljudstvo da sve srpsko ne izgine ponovo na Kosovu.

Rezultat svog ratovanja na prostorima bivše Jugoslavije je da su se promenili vlasnici zemlje, da je narod opljačkan, da je treći nivo preuzeo vlast. Rat je pomoć zločincima da se dokopaju materijalnih dobara.

Narodu ostaje gorčina i tuga za izgubljenim životima.

Čutale su, a znam da se obema odvijao film u glavi da se sećaju ratnog vermena kroz koje je prošao sav narod. Svako ima svoju priču različito doživljenu na različitim mestima u istom vremenu. Monolog je započela Vesna.

“ Svi imamo ratnu priču a moja je bar tako mislim sasvim obična. Ja sam morala da se snalazim sa platom koja nije imala nikakvu vrednost ako se odmah ne potroši. Morala sam neprekidno da kupujem namirnice da bih sa naše dve plate uspela da nas prehranim. Pamtim redove, neprekidno stajanje u njima, smučio mi se život. Spasila nas je baka, čini mi se da su u to vreme samo bake i deke imali neku rezervu u valuti, pomagala nam je. U tako teškim uslovima pomagala sam u hrani izbeglicama koje su se privremeno smestile kod moga strica. Nosila sam odeču u crveni krst, nekako na taj način smirivala sam savest jer sam uglavnom brigu vodila o sebi i porodici, tako sam osečala da bar malo pomažem nastradalima. Uopšte nisam verovala da će nas bombardovati ali kada se pozvali u rezervu moga muža uplašila sam se. Ostala sam sama sa decom a bombe su pocele da padaju. U prvi mah sam htela da bežim u skloniše, medjutim kada sam do njega došla bila je gužva. Videla sam žene sa malom decom pa sam se vratila misleći kako moji veliki bar mogu sami da beže. Mislim da sam prvi put u životu osetila kako izgleda osećati mržnju, mrzela sam agresore koji ubijaju ljude, uglavnom civile i ciničan naziv koji su žrtvama dali, kolateralna šteta. Izgleda da nam je zajedničko bilo to što ni ja nisam mogla da zaspem dok ne čujem zavijanje sirene. Mislim da je isčekivanje smrti lakše kada znaš da je tu. U mojoj široj porodici poginulo je dvoje ljudi i danas se pitam zašto kada su bili miroljubivi ljudi. Naravno kao sav narod bojala sam se za našu vojsku, naše najbliže. Saslušale smo je bez komentara. Svaka reć je suvišna kada se vraćaju sećanja na teška vremena. Saslušati priču onoga ko je priča jedini je lek za dušu. Nena je po inerciji nastavila da priča svoje iskustvo.

“ Kada je počeo rat na prostorima bivše jugoslavije, ja sam medju prvima ostala bez posla. Nisam se ni trudila da ga zadržim jer meni je bio potreban novac da bih mogla živeti. Plate se nisu primale. Prvo zaposlenje bilo mi je u prodavnici tekstilne robe. Bila sam prodavačica u Novo beogradskom tržnom centru. Iz takve pozicije posmatrala sam veliku kradju. Sankcije su počele da daju svoj doprinos bogaćenju pojedinaca. Banke i fondovi su opustošeni. Otkup stanova možda je bio jedini potez vlasti u kome je deo stanovništva mogao da za svoj dugogodišnji rad dobije bar malu nadoknadu. Rad kada se sabere imao je stogodišnji staž. Ostatak naroda, uglavnom radnika, ostao je bez išta. Velika korist od takve privatizacije naravno otišla je nosiocima vlasti. Otkupljivali su po nekoliko stanova, vile, poslovni prostor ukradenim parama. Zatim su se kao kreditori pojavili zelenaši u vidu nekakvih «kruna i menadjera», koji su davali pozajmice uzimajući ogromne kamate. Dafina i Jezda su opljačkali one koji su imali nekakve zalihe, naravno korist su izvukli oni koji su ih osnovali. Imam drugaricu koja mi je ispricala da je bila jedan od osnivača Dafinine banke, da su joj javili kada je trebala da povuće novac. Ona je dobro prošla kupila stan i modernizovala firmu. Isto kao sa stanovima bilo je nekakve koristi za jedan deo naroda. Svi su koristili potrebu naroda da preživi radeći bilo šta jer više nije bilo plata ni penzija. U pravu si bila Vera kada si rekla da su sankcije ustvari pomoć kriminalcima da preuzmu vlast i da se sve dobro jednoga naroda razbije na komadiće. Nisam nikome pomagala jer i sama sam se borila za opstanak. Kada je počelo bombardovanje ja sam sina odvela u selo kod babe i dede. Mislila sam da je tamo najsigurniji i da neće oskudevati u hrani, što je bilo tačno. Vratila sam se kući da bih išla na na posao. Čudila sam se sebi i ljudima, bombardovanje uopšte nije remetilo život. Prvih nekoliko dana, kada se oglase sirene ljudi su se sklanjali, kasnije niko nije bežao. Imala sam utisak da ih je još više ljudi bilo u tržnom centru. Struja je često nestajala pa smo se naoružali svećama, fenjerima, a na pijaci su se pojavile neonke koje su radile na baterije. Šverceri su se brinuli da u ratno vreme ništa ne nedostaje i da za novac može sve da se dobije.Tranzistori su bili izvori informacija dok je trajala tama. Rušili su zemlju. A mi smo i dlje radili, nekako pomireni sa sudbinom, verujući da ako počnu da gadjaju zgrade svakako nećemo moći da pobegnemo. Mislila sam da su lako mogli i atomsku bombu da bace na nas, medjutim Srbija je mala zemlja i takav potez bi štetio susedima koji su im otvorili širom vrata. Više sam se bojala za sina i njegov život, jer isto se dogadjalo i u okolini Šabca gde se nalazi moje selo.” Na trenutak je začutala a zatim nastavila

“ Ne znam šta smo dobili sa promenama kada se pritisak neprekidno povećava, čini mi se da ni jednoga časa nisu prestali da nas bombarduju. Tada sam imala bar utisak da se branimo a danas se osećam bespomoćno”

“ Naravno da nas bombarduju. Moraju da se pred istorijom opravdaju i neće stati dok njihova laž ne postane istina. Ljudi veruju onome što vide na televiziji, neprekidno se prikazuju snimci Srba i srbskih zločina. Stvara se slika o narodu koji treba uništiti. Mislila sam da neće raditi protiv naroda, sada znam da hoće i da neprekidno baš to rade.” Dodala je Vesna

“ Jeste li gledale pomen koji je dat žrtvama Srebrenice i kolika se medijska pažnja, svetskih razmera, dala tome dogadjaju. Žrtava je bilo i jeste se odigrao zločin koji nema opravdanja, medjutim sutra dan sam gledala pomen srpskim žrtvama gde nikoga sem srba nije bilo. Na jednoj strain sva sila svetska traži osvetu za zločin, na drugoj sam Srbin koji tužno traži od Boga pravdu.” Uključila sam se u razgovor.

“ Misliš da nas neće ostaviti na miru”, pitala je Vesna

“ Odgovor ne vidi samo onaj ko neće da ga vidi. Sve se odigrava pred našim očima. Prvo su na udaru Srbi iz republike srpske. Moraju prvo njima oduzeti pravo na samoopredeljenje da bi pravo oduzeto srbima dali Albancima na Kosovu. Amerikanci javno sprovode svoj plan jer njihova intervencija silom mora postati i pravična. Istina nije bitna jer je kroji jači. Intervenisali su u mnogo zemalja, Irak je zadnja žrtva, ali nikome osim Srbima nisu odvajali teritoriju. Ni posle drugoga svetskog rata nije uzimana teritorija zemljama hitlerove koalicije, samo su ih vratili u njihove okvire.” ispričala sam već vidjeno i dodala

“ Kada se završi stradanje sav preostli svet će hteti da budu Srbi, kada to kažem ne mislim na nacionalnost već na narod koji će poput Srba tražiti da Zemljom Bog vlada, da se ovo sada nikada ne ponovi. Kada se ratuje tada narod strada a narod je Bogu najbliži, zato svaka sila ima svoj kraj i neslavan završetak oduvek i uvek.”

STATUS STRANICE: Stranica ovog teksta je formirana za 0.0037 sek.  
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
 
POŠALJITE TEKST - "IX - Rat" - SVOM PRIJATELJU!
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
Recycle Data
(Ovaj tekst)
Recycle Data
(Ostali tekstovi)
 
 
 Svi moji markeri
 Sve moje beleške