Duhovne spoznaje - Poglavlje 9.
 
Autor teksta
 
plavizrak
Šifra teksta
 
Ds09
Datum kreiranja
 
28-12-2009 16:22:28
Datum poslednje izmene
 
28-12-2009 16:25:01
Status teksta
 
JAVNI TEKST
Pregledano puta
 
1782
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Bitan je koncept ili smer koji imamo u svojoj svesti
 

39) Na osnovu svega prethodnog prosto izbijaju u prvi plan ŽIVOTNA I DUHOVNA PRAKSA. Govorili smo više puta o tome, sada - iz jednog drugog ugla.

Negde na početku prezentovanja Učenja BHS ja sam kao jednu od vrednosti tog učenja naglašavao - orijentisanost ka praksi.

U prethodnoj poruci praksa jeste prenaglašena, ali baš zato što se uglavnom teorijski deo prenaglašava.

Pravi odnos bi bio: stalna interakcija teorije i prakse.

Teorijska sagledavanja i preispitivanja ne treba da budu sebi sami svrha, ona moraju biti u funkciji prakse, kao što i izvedena praksa mora teorijski da se sagleda, "osvetli".

Da je to ključ napretka - mogao sam sasvim jasno da uočim u svojoj profesiji (u smislu razvoja samo-svesti, vezanu za datu profesiju).

Inače, taj princip je odavno poznat i u filozofiji, formulisao ga je Marks u "Tezama o Fojerbahu".

Dakle, i na našem polju, na polju duhovnosti, svakako je najefektnije prezentovanje naših različitih praktičnih modela i iskustava iz njihove primene.

Rasprave o karmi, auri, transmutaciji karme, nižim i višim telima, itd... kao ideje same po sebi - nisu beskorisne, ali ne i praktično korisne.

Druga je priča sa objašnjenjima praktičnih modela i efekata njihove primene.

* * *

40) Interakcija teorije i prakse...

Ljudi na selu, posebno ljudi u zabačenim planinskim selima - prosto su prirodno u situaciji upućenosti na neku vrstu tihovanja, trenutke usamljenosti, tišine, ćutanja, i - kao dodatno povoljna okolnost, sve to u prirodi. (Već smo u nekoj temi govrili o ovome, sada svemu ovome prilazimo iz jednog drugog ugla.)

Da je ta praksa sama po sebi pokretač duhovnog razvoja - ljudi sa ovih područja bi daleko odmakli na duhovnom putu. Odnosno, kroz istoriju, bez današnjih sredstava komunikacije i bez današnje razvijenosti ovih sredina, sve ove, potencijalno duhovno korisne okolnosti - bile su još povoljnije.

U svim tim situacijama nedostaje teorijski koncept, kao pokretač. Onaj ko obavlja svoje seoske poslove, u nekim slučajevima u velikoj izolovanosti, na kojoj bi mu svaki duhovnjak pozavideo, može tu izolovanost da doživljava kao muku koja ga je nepravedno snašla, kao nekakvu sudbinsku osudu, itd. Odnosno, i bez toga, takav svoj život on može da živi po nekom automatizmu, po kojem se suštinski ne razlikuje od ljudi u gusto naseljenim mestima.

Onda, kada se u takvoj svesti pojavi bilo koji duhovni koncept o kojem smo već govorili (npr. vezan za meditaciju, za "nedavanje" energije roju misli u umu), onda tako usmerena pažnja pokreće neke preobražajne procese u svesti.

Na drugoj strani, gomilanjem u umu informacija iz raznih duhovnih učenja - ne razlikuje se suštinski, po efektima u vezi sa razvojem svesti, od gomilanja informacija iz bilo koje druge oblasti. Tu, suprotno, nedostaje momenat prakse, koji može da pokrene neke procese u svesti.

* * *

41) Dakle, na osnovu svog iskustva rekao bih da su usredsređenost na ovde i sada ("moć sadašnjeg trenutka"), kao i nepodvrgnutost roju misli - posledica duhovnog razvoja, a ne uzrok...

Mehanizam prisilnih misli mi je, kao i svakome od nas, itekako poznat. Posebno u situacijama koje su sa izvesnim emocionalnim nabojem. Trebalo je, na primer, za dan-dva da nastupim u situacijama koje su pune naboja, da nekome ko je nešto, po mojoj proceni loše, nepravedno uradio, objasnim... Toliko se impulsa prisilnih misli, u toku ta dva dana, u vezi sa tom predstojećom situacijom, javljalo u meni. Ja sam zamišljao kako objašnjavam to što treba da objasnim, u svakom impulsu sa nekom novom argumentacijom. Ti impulsi su se sami od sebe javljali, ja sam ih uočavao, ali je to slabo pomagalo, ta energija je morala da se "istutnji" kroz prisilne misli.

Tog mehanizma sam se oslobodio. Javi se pomisao na nešto neprijatno što moram da uradim, na neku situaciju sa nabojem, javi se pomisao šta treba da uradim. I to je sve. Više se na tu buduću situaciju u mislima ne vraćam. U tu situaciju uđem kao kada kada se skoči u vodu, da bi se zaplivalo.

A nisam se toga oslobodio kroz koncentrisanost na ovde i sada, već kroz situacije samoispitivanja i meditacije i usamljenosti, ćutanja. U početnim fazama orijentisanosti na usamljenost i tišinu, vrtlog misli, slika tutnji u svesti. Što više vremena, na godišnjem nivou, provedemo u takvim duhovno-praktičnim naporima - to kao da se ta energija "istutnji", kao kada se polako slegne prašina, i onda polako nastupa mir. Vrtlog misli i slika je sve slabiji i bleđi, sve manje oni mogu da poput grča drže našu svest. Postiže se unutrašnja opuštenost.

Kao posledica je spontana koncentrisanost na ovde i sada, bez misaonog grča...

P.S. Orijentisanost na usamljenost i tišinu... Ne mislim na to da čovek, koji ima svoju porodicu i profesiju, treba da beži u šumu... Radi se o izdvajanju izvesnog dnevnog vremena za usamljenost i tišinu. Na primer, umesto da sat ili dva-tri sata provede u nekim ispraznim razgovorima, čitanju novina ili nekim ne baš neophodnim aktivnostima, da se posveti usamljenosti i ćutanju. To je taj praktični duhovni napor... Tj. "napor"...

* * *

42) Da je bitan koncept ili smer koji imamo u svojoj svesti, kao teorijski deo kojem treba da slede duhovna i životna praksa...

To smo naglasili i u temi (i knjizi) o depresiji i duhovnom rastu.

Depresija, kroz koju nam se urušavaju vrednosti i motivatori za delovanje, tek je MOGUĆNOST za razvoj svesti o iluzijama, dakle - za duhovni rast. Ako sam taj koncept imamo u svesti, ako je to smer koji sebi postavljamo.

Bez toga - ljudi se mogu godinama, kao što se i može videti na forumima za depresiju, vrteti u začaranom krugu depresije, bez izgleda da iz njega iskorače.

* * *

43) Spomenuo sam da se misli stišavaju - kroz višemesečnu i višegodišnju praksu usamljenosti i tišine, meditacije... Da oni koji su u običnoj životnoj situaciji (posao, porodica) mogu da bar sat, dva, tri dnevno tome posvećuju... Svakako je dobro ako neko može i više... Ali, mislim da nije ideal, naglašavam - za običnu životnu situaciju, da to bude višesatno kontinuirano sedenje u tišini i samoći.

Nismo mi predodređeni da samo sedimo i meditiramo. Sve dok imamo ovakvo fizičko telo, koje treba nahraniti, obući, itd. - to nam ne može biti ideal. Takođe i stoga što cilj našeg duhovnog rasta nije da sami za sebe blaženstvujemo, u postignutom unutrašnjem miru, već u tome da učestvujemo u preobražavanju spoljašnjeg sveta, u pomaganju drugima. Na način koji je moguć u okviru naše životne situacije. Dakle, ipak smo upućeni i na praktično DELANJE. A ne samo da meditiramo i da sebe preispitujemo.

Poslednje dve godine su pune nekog naboja "u vazduhu" (vezujemo ga za povišavanje vibracija Zemlje), frekvencija aktivnosti, kao vrsta ravnoteže sada je van našeg dosega, ali, treba da je imamo u vidu...

Frekvencija aktivnosti može biti uslov za pravu ravnotežu: "seansa" praktičnog rada + "seansa" odmora ili meditacije, tišine, itd.

Naravno, i u nekim normalnijim uslovima teško je baš idealno postići neprestano takvu frekvenciju, ali, opet - vredi težiti joj.

Leto 2006. godine sam zapamtio kao poslednji put kada su planetarne okolnosti bile normalnije, te je ovakva frekvencija bila izvodljiva, a i imao sam uslove za to. Sređivao sam kuću u Palanci (stolarski i zidarski poslovi, itd.). Približno sat vremena sam radio, pa sat vremena se odmarao, u tišini, na terasi koja gleda na reku, ili meditirao.

Višesatna kontinuiranost jedne aktivnosti ili neaktivnosti stvara inerciju opsednutosti svesti tom ne-aktivnošću, inercija znači nemoć da se pokrenemo za ono suprotno. Oni koji skoro po ceo dan ispunjavaju praktičnim radom - prosto su nesposobni da se opuste. I suprotno - oni koji skoro celog dana ništa ne rade, teško mogu da se pokrenu na rad, a i to je takođe svojevrsno bolesno stanje, koje uvlači čoveka u sebe kao u živo blato. (To je problem mnogih penzionera...)

Sve ovo "pada u vodu" kada se nađemo u procesu intenzivnije prerade podsvesnih zapisa (Put posvećenja). I tada možemo da se trudimo da se koliko-toliko držimo ovog modela ravnoteže, ali će nam manje i teže polaziti za rukom. Ipak smo i tada prisiljeni na neke aktivnosti, na svakodnevne obične poslove...

STATUS STRANICE: Stranica ovog teksta je formirana za 0.0029 sek.  
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
 
POŠALJITE TEKST - "Bitan je koncept ili smer koji imamo u svojoj svesti" - SVOM PRIJATELJU!
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
Recycle Data
(Ovaj tekst)
Recycle Data
(Ostali tekstovi)
 
 
 Svi moji markeri
 Sve moje beleške