Autor teksta
 
sofija
Šifra teksta
 
oig
Datum kreiranja
 
03-03-2009 11:54:18
Datum poslednje izmene
 
13-01-2011 11:08:55
Status teksta
 
JAVNI TEKST
Pregledano puta
 
580
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Opraštanje i greške
 

Ljudi traže ili žele ono što im nedostaje. Ko nema unutrašnju snagu, veličinu ili vrednost on je traži izvan sebe. Zato je agresivnost, dokazivanje vlastite vrednosti ili žudnja za spoljašnjom moći uvek odraz unutrašnje slabosti i nemira.

Karakteristika svih mudrih ljudi je skromnost, umerenost i razumevanje pošto takvi ljudi imaju unutrašnju, suštinsku snagu i veličinu koja im pruža mir, sreću i zadovoljstvo.

Mudar čovek nema neprijateljsko osećanje ni za jedno ljudsko biće što ne znači da ne postoje ljudi koji nemaju neprijateljsko osećanje prema njemu. Neprijatelj ne treba izazivati osećaj zabrinutosti i nemira. Ponekad se od jednog neprijatelja uči više nego od deset prijatelja zajedno pošto nas on stavlja u iskušenje.

Kroz reakcije na iskušenja smo u stanju da najjasnije sagledamo vlastiti stepen razvoja ili slabosti koje trebamo prevazići. Na taj način i uviđamo u kom pravcu naš daljnji razvoj treba da se kreće.

Neprijateljstvo predstavlja vid otpora nastalog usled nižeg ili ograničenog nivoa razumevanja koje nije u stanju da shvati nužnost postojanja razlika u fizičkoj egzistenciji kao osnovni uslov učenja i razvoja.

Mudar čovek je svestan toga da postoje ljudi sa zaostalim ili sprečenim duhovnim razvojem čija se disfunkcionalnost manifestuje u vidu zla ili destruktivnosti te ne samo što ih ne mrzi već ih i žali. On zna da takvi ljudi nisu u mogućnosti da daju ništa više od onog što osećaju. Zato nije iznenađen, razočaran ili uznemiren kada takvi ljudi pokažu neprijateljske ili podle namere prema njemu.

I pored besomučnih napada koji su duhovno nerazvijeni ljudi u stanju da vrše usled krajnje ograničenosti ili nerazumevanja, mudri ljudi u njima vide skriveni potisnuti smisao i lepotu koja nije u stanju da se razvije ili dođe do izražaja.

Kao što je nemoguće za miša da se ponaša kao mačka tako je nemoguće od ljudi s regresivnim duhovnim razvojem, zarobljenim nižim strastima i nagonima, očekivati plemenita osećanja i dela. Kada se to zna lakše im se i oprašta.

Ono čemu se najviše opire upravo je ono što treba da se shvati. Zlo ima snagu samo dotle dok mu se opire. A, opire mu se sve dotle dok se ne razume. Krajnje razlike ili suprotnosti prilikom susreta prouzrokuju burnu reakciju ili nemir.

Dobro koje je ograničeno vlastitim zakonitostima nije u stanju da shvati drugačije zakonitosti pa im se zato i opire. Ono nije u stanju da obuhvati celinu egzistencije već se zadržava samo u vlastitoj polarnosti. Takvo razumevanje je takodje ograničeno te kroz njega nije moguće ostvariti mir.

Tek kada se izdigne iznad polarnosti dobra može se shvatiti uzrok zla te na taj način prevazići obe polarnosti i ostvariti mir s celokupnom egzistencijom ili prihvatiti i jedno i drugo kao ono što jeste ili ono što je sastavni deo života ili razvoja u fizičkoj egzistenciji.

Ukoliko se zadržava u ograničenom dobru uzrokuje se stalna tenzija ili nemir u kojem se dobro opire zlu ili nastoji da ga uništi. Time ograničeno dobro kreira upravo ono što nastoji da uništi a to je nemir i disfunkcionalnost, tj. zlo. Međutim, dobro bez zla ne može da postoji pošto je i jedno i drugo život, aktivnost ili ono što jeste u fizičkoj egzistenciji. Da li to znači da se treba prihvatati i odobravati disfunkcionalnost (zlo) i da se ništa ne treba preduzimati protiv njega?

Naravno da ne, jer kao što se i u Bibliji kaže: "Ko može dobro činiti, a ne čini, greh čini." Ali i tu je neophodna fleksibilnost. Kada se shvate zakonitosti i zla i dobra tada je moguće kontrolisati njihovu tenziju ili usmeriti njihovu interakciju tako da se ostvari neutralnost. Tamo gde je moguće nešto učiniti na moralan način, učini se. Tamo gde nije prihvati se onako kako jeste, pošto tako mora da bude.

Smisao i dubina božijeg zakona daleko prevazilazi ljudsko razumevanje te je arogantno ukoliko neko nastoji da kontroliše okolinu ili da nameće svoju volju, tj. prisiljava druge da se ponašaju kao on. To ne znači da se mora odreći vlastitih principa ili da se oni ne trebaju ispoljiti ili čak i braniti u interakciji s drugima.

Naprotiv, neophodno je ostati dosledan suštinskim principima ili sačuvati zdravu dozu samopoštovanja i ljudskog dostojanstva, ali isto tako i razumeti medjusobne razlike te svoje daljnju aktivnost ili ponašanje prilagoditi tome.

Ljudi ne mogu da menjaju život drugih ljudi ukoliko oni sami to ne žele ili ukoliko nisu spremni za to. Svaki takav pokušaj bio bi uzaludan i samo bi doprineo još višem neskladu. Kao što ruža ima svoje vreme otvaranja tako ga isto imaju i ljudi. Svi mi imamo naše određeno vreme kada smo u stanju da se otvorimo ka višoj spoznaji i razumevanju. Zato je sve upravo onako kako i treba da bude i nema mesta kajanju.

Život je proces razvoja što znači da se sastoji od različith faza koje ponekad odredjujemo kao greške. Međutim i greške su deo puta ili stepenica kojima idemo ka vrhu te čine sastavni deo razvoja i učenja. One su niže stepenice koje su nam omogućile da se uspnemo do viših.

Greške upućuju ljude na potrebnu aktivnost. Kroz njih ljudi uviđaju šta ne trebaju činiti kao i to šta trebaju činiti drugačije. Iz toga razloga je potrebno da se osvrće na greške da bi se iz njih učilo, a ne kajalo. Jer, kao što kaže Konfučije: "Onaj koji napravi grešku, a ne ispravi je - čini i drugu grešku!"

Greši se i onda kada se očajava ili kaje zbog greške jer se u egzistenciji uvek sve balansira pa i Emerson kaže: "The world looks like a mathematical equation, which, turn it how you will, balance itself. Every secret is told, every crime is punished, every virtue rewarded, every wrong redressed, in silence of certainty." Kant je isto tako uočio: "Sa svakom stvari koju si propustio, nešto si dobio. Sa svakom stvari kojom dobiješ nešto si izgubio."

Kajanje koje nas osvešćuje time što jača našu volju da prevazidjemo niže nagone i idući put u sličnoj situaciji reagujemo ispravnije, plemenitije ili mudrije ima karakter konstuktivnog kajanja. Ono se razlikuje od uzaludnog ili jalovog kajanja.

Jalovo kajanje iscrpljuje i parališe te se treba prepoznati kao niža svesnost (razumevanje) kojom se sprečava daljnji progresivni razvoj. Dok dopuštamo sebi da nam se misli zadržavaju ili kruže u tami bola, mučenja, zbunjenosti i kajanja ne možemo dopreti do skrivenog sjaja smisla koje je u stanju da rastera takvu tminu i uzdigne nas do višeg stepena spoznaje.

Personalno nadsvesno ili ograničeno dobro se i pored plemenitih osećanja ili misli nalazi pod uticajem zakonitosti fizičke egzistencije zato ono ima potrebu kontrole i arogantnosti. Tek se kroz suštinsko nadsvesno spaja sa svešću univerzuma kojom se prevazilaze takve zakonitosti, odnosno postiže najviši stepen razumevanja. Ljudi koji se zadrže u ograničenom dobru nisu u stanju da oproste.

Svi mi u višoj ili manjoj meri podležemo fizičkim zakonitostima pošto imamo telo tako da u slučaju nanete nepravde ili zla prva reakcija obično potiče iz nižeg svesnog nivoa. Zato je karakteristično da ljudi prolaze kroz različit spektar emocija i to je sasvim normalmo.

Međutim, ako se pojavi produžena disfunkcionalna opsesija sa zločinom ili zločincem uzrok tome je uvek zadržavanje u personalnom nadsvesnom ili polarnom dobru. Kroz njega ljudi nisu u stanju da shvate ni zločin ni zločinca zato žele da ga kazne ili unište.

Ne samo što se na taj način ne može uništiti zločin ili zločinac, već osoba uništava sama sebe pošto kreira disfunkcionalnost i u sebi i u odnosu s bližnjima. Ona svoj daljnji razvoj ili svoja daljnja iskustva podredjuje jednom jedinom iskustvu te na taj način obezvređuje životni smisao i konstruktivnost, a daje snagu destruktivnosti i zlu. Stalna preokupacija s nepravdom ili zločinom je uslov njihovog stalnog održavanja i regeneracije pa osoba kreira upravo ono što nastoji da uništi.

Jedino se kroz suštinski nadsvesni nivo oslobađa potrebe za kažnjavanjem i kontrolom te se prepušta univerzumu ili Bogu da balansira naneto zlo. To je istinska vera u Boga ili potpuno predavanje pa se zato u Hrišćanstvu insistira na nužnosti opraštanja.

Ponekad pobožni ljudi koji nisu u stanju da oproste još više doprinose vlastitoj disfunkcionalnosti time što osećaju krivicu zbog toga. U pitanju nije njihova neadekvatnost već samo zadržavanje u personalnom nadsvesnom nivou.

Ukoliko ljudi uz najiskrenije napore i pokušaje nisu u stanju da oproste trebaju prihvatiti takvo stanje kao nešto što jeste. Ali, onda ne trebaju dozvoliti sebi ili svojim mislima da se nepotrebno zadržava u zločinu.

Božije tajne su skrivene i nedokučive. Sve ima svoje odgovarajuće ili potrebno vreme. Kao što kruška i sama otpadne kada je zrela tako i Božija mislost dotakne ljude upravo onda kada treba i kada im je vreme.

STATUS STRANICE: Stranica ovog teksta je formirana za 0.0090 sek.  
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
 
POŠALJITE TEKST - "Opraštanje i greške" - SVOM PRIJATELJU!
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
Recycle Data
(Ovaj tekst)
Recycle Data
(Ostali tekstovi)
 
 
 Svi moji markeri
 Sve moje beleške