Autor teksta
 
sofija
Šifra teksta
 
sm
Datum kreiranja
 
03-03-2009 12:08:02
Datum poslednje izmene
 
14-01-2011 12:35:46
Status teksta
 
JAVNI TEKST
Pregledano puta
 
788
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Smrt
 

Dr Raymond A. Moody (Profesor medicine i filozofije) je intenzivno proučavao iskustva ili doživljaje koje su ljudi imali za vreme kliničke smrti. U njegovoj knjizi "Život posle života" on piše: "...what we learn about death may make an important difference in the way we live our lives." Kao i sledeće: "For, then it would be true that we cannot fully understand this life until we catch a glimpse of what lies beyond it."

Nema sumnje da smrt uzrokuje promenu i u telu (fizičkoj dimenziji) i u svesti ( nefizičkoj dimenziji). Da bi se dobio jasniji uvid u karakter te promene neophodno je razmotriti obe ove promene.

Mi smo u stanju posmatrati samo pojavnu ili telesnu promenu pošto takva promena podleže fizičkim zakonitostima. Svest kao suprotan nefizički (suštinski kvalitet) izlazi iz okvira fizičkih zakonitosti te shodno tome podleže i drugačijim nefizičkim zakonitostima. Zato svest nije dostupna fizičkoj analizi koja se bazira na čulnoj spoznaji uočavanja.

Otkrivanje zakonitosti nefizičke ili suštinske svesne dimenzije moguće je kroz vančulnu spoznaju. Kvalitet vančulne spoznaje određuje se njenom podudarnošću ili saglasnošću s čulnom spoznajom.

S obzirom da se fizičke i nefizičke zakonitosti (telo i svest) nalaze u međusobnoj interakciji one moraju imati zajedničkih "dodirnih tačaka" pošto njihova interakcija predstavlja harmoničan sistem dopunjavanja. "Dodirna tačka" telesnog i duhovnog ili čulne i vančulne spoznaje je logično rasuđivanje kroz duhovnu ravnotežu razuma. Ne samo što inteligencija kroz logično rasuđivanje formira čulnu spoznaju već joj logično rasuđivanje takođe omogućava da uviđa i ograničenost čulne spoznaje što je vodi u sferu višeg intuitivnog (nadsvesnog nivo) ili vančulnu spoznaju preko koje dobija uvid u vlastite suštinske zakonitosti.

Religiozna/duhovna i filozofska učenja koja u sebi objedinjavaju čulnu i vančulnu spoznaju postižu određenu sveobuhvatnost kroz koju rođenje i smrt određuju sa mnogo šireg aspekta nego što je to slučaj s ograničenom čulnom spoznajom. Tako na primer, u Bhagavad Gita, Chapter 2 piše: "For certain is death for the born And certain is birth for the dead; Therefore over the inevitable Thou shouldst not grieve." Albus Dumbledore isto tako piše sledeće: "To the well-organized mind, death is but the next great adventure."

Anne Wilson Schaef, Ph.D piše: "Death is not an ending. It is only one phase in the never-ending circle of life as we go from childhood to adolescence to adulthood to the second childhood of old age. Life is not linear-stopping and starting. Death is but a transition to the next phase in the circle. As we come to know and live the circle, we feel no fear, no anxiety. There are only transitions that affirm the living."

Prema Platonovom učenju duša u fizičku dimenziju dolazi iz suštinske nefizičke dimenzije te time ograničava sama sebe. Zato on ulazak duše u telo i rođenje definiše kao san i zaborav duše dok smrt određuje kao njeno ponovno buđenje i sećanje, odnosno realizaciju o vlastitoj neograničenosti i besmrtnosti. Verovanje u zagrobni život nije zastupljeno samo u drevnim religiozno-duhovnim učenjima kao na primer, u Tibetanskoj ili Egipatskoj knjizi mrtvih već ga potvrđuju i ljudi koji su imali iskustvo kliničke smrti. Njihova iskustva su od neprocenjivog značaja za razumevanje smrti ili onog što izlazi iz okvira fizičke egzistencije. Zato je i Dr Raymond A. Moody pravilno zaključio da su ljudi koji su zamirali pronikli više u smrt nego bilo koji čovek koji nije imao to iskustvo te je potrebno saslušati sve ono što ti ljudi imaju da kažu.

Iskonsko duhovno verovanje da je svest neuništiva suština života kao i prapočetak svega se često omalovažava i potcenjuje, a pesimističko shvatanje o njenom večnom nestanku propagira kao najprihvatljivije ili najrealnije. Realno u odnosu na šta? Na čemu je zasnovano to poredjenje ili čime je napravljena komparacija?

Nije li takvo verovanje formirano samo u okviru fizičkih zakonitosti koje se prihavataju kao jedine i univeralne zakonitosti te je samim tim takvo verovanje jednostrano, ograničeno, pa i arogantno. Da li mnogobrojna razočaranja ili ograničenje fizičkom egzistencijom rezultiraju takvim pesimizmom? Ili možda osećanje superiornosti u odnosu na ljude koji tako ne misle?

Duhovno shvatanje o večnom smisaonom razvoju svesti ili drugačijoj dimenziji postojanja od fizičke se tumači strahom od smrti. Ljudi koji imaju takvo verovanje znaju da to nije uzrok već da je takvo verovanje formirano kroz intuitivne doživljaje koji su formirani kroz suštinske zakinitosti svesti. Oni su isto tako svesni toga da ljudi koji su se zadržali samo u pojavnim zakonitostima fizičke egzistencije nisu u stanju da to shvate.

Katergoričko omalovažavanje i poricanje religioznog i duhovnog shvatanja samo po sebi predstavlja vrstu nižeg potisnutog straha od neizvesnosti. Grčevito nastojanje da se neobjašnjeno na silu ugradi u formiranu tvrđavu poznatog i objašnjenog je nezdrava potreba za postizanjam sigurnosti i kontrole.

Ukoliko se sve svede na objašnjeno, poznato ili razumljivo (putem suvoparne intelektualizacije) postiže se osećaj vlastite važnosti i sigurnosti u kojoj nema mesta za iznenađenja. Takvom shvatanju nedostaje fleksibilnost koja je neophodna za progresivnu spoznaju.

Preterana ograničenost fizičkom egzistencijom i njenim zakonitostima ili kategoričko poricanje bilo čega što se ne uklapa u takve zakonitosti nije put ka suštinskoj spoznaji. Iz tog razloga teorija da se duhovnost i religija javlja usled straha od smrti nema solidnu osnovu, ali se zato teorija da duhovnost predstavlja intuitivni uvid u dublji ili suštinski nivo svesti sve više potvrđuje.

Ljudi koji su ograničeni fizičkim zakonitostima doživljavaju smrt kao najveću tragediju ili kao večni nestanak i rastanak pošto nisu u stanju da proniknu do viših zakonitosti večnog usklađivanja, osmišljavanja ili razvoja svesti.

Smrt nastupa kad prestane vibratorna aktivnost Telesne svesti pošto se duši onemogućava njena interakcija s telom te ona izlazi iz aktivnog vibratornog "polja" fizičke egzistencije i vraća se u suštinsku dimenziju smisla.

Prestankom vibratorne aktivnost Telesne svesti koja je organizovala ili grupisala materijalne čestice ili atome u funkcionalnu celinu oblika ili tela, telo počinje da se raspada te postepeno iz čvrstog oblika prelazi u prapočetnu elementranu rasplinutost ili gasovito stanje.

Preterana koncentracija na smrt voljenih osoba ili njihov iluzorni nestanak kreira nepotrebnu patnju kojom se sprečava daljnji duhovni razvoj. Naravno, da je osećaj tuge normalan usled ograničenosti inteligencije telom i fizičkom dimenzijom, pa je zato neophodno da osoba prođe kroz period žaljenja ili da vrši interakciju s nižim intenzitetom osećanja. Na taj način je u stanju da ih i izdigne i obelodani u viši svesni nivo, a preko njega kroz duhovnu svetlost osmisli i prevaziđe, te time opet uspostavi potreban balans između tela i duse.

Usled nerazumevanja ili svesne ograničenosti formirana je dugogodišnja tradicija koja se koncentrisala samo na smrt i proces žaljenja. Tako na primer, kod nas je bilo neophodno da se nosi crna odeća godinu dana, da se ne sluša muzika (sem posmrtnog marša na sahrani), da se ne sme pokazati i osetiti životni elan u vidu smeha, opuštenosti ili dobrog raspoloženja.

U pojedinim oblastima čak su postojale i žene "narikače" kojima je rodbina preminulog plaćala da plaču (nariču) i time jos više istaknu intenzitet njihovog bola i tuge. Ljudi koji su se strogo pridržavali takvog nepisanog pravila su se uvažavali, dok oni koji se nisu ponašali u skladu s takvim pravilom su posmatrani s nepoverenjem i potsmehom.

Progresivnim razvojem ili višim stepenom razumevanja došlo je do tradiconalnih izmena, kao na primer fleksibilnijeg odnosa prema nošenju crne odeće, posmrtni marš na pogrebnom ceremonijalu je zamenjen muzikom ili pesmama koje je preminula osoba volela za života itd.

Međutim, i pored toga je ostala duboko ukorenjena predrasuda da nije normalno ukoliko osoba ne prolazi kroz intenzivni očaj ili produženu, neprirodnu i histeričnu agoniju žalosti. Takva predrasuda može da izazove unutrašnji konflikt u osobi čiji se organizam nalazi u procesu prilagođavanja posle smrti voljenog bića.

Ukoliko organizam uspostavlja neophodnu ravnotežu između tela i duha koja se oseća kao dobro raspoloženje i životni elan osoba može da se oseća neadekvatnom, krivom ili čak da ima osećaj da izneverava i omalovažava preminulo voljeno biće.

Time sama sebi ne dopušta prirodan oporavak te se nepotrebno zadržava u nefunkcionalnom intenzitetu nižih osećanja/misli kreirajući nesklad i u sebi i u okolini. Na taj način ona blokira vlastito duhovno svetlo smisla u vidu životnog elana i radosti te nije u stanju da da potrebno priznanje, pažnju i ljubav ni sebi ni ostalim bliskim osobama.

Sve se dešava s razlogom i smrt i rođenje pa se zato i kaže: "Nema smrti bez suđenog dana." Takvo više intuitivno shvatanje i razumevanje izraženo je i u bajci o čoveku kojem je prilikom rođenja bio predskazan tačan datum smrti.

S obzirom da je on čitav svoj život proveo u mestu u kojem se rodio, na zakazani dan njegove smrti on je uzjahao konja i žurno se uputio u drugo mesto u nadi da ce izbeći smrt kada dođe po njega. Kada je stigao u drugo mesto prvo koga je sreo bila je smrt koja je s iznenađenjem rekla: "Ja sam potpuno zaboravila da danas imam sastanak s tobom, pa te nisam ni tražila, ali si zato ti pronašao mene i sam došao na zakazani sastanak."

Tek kada ljudi shvate da izvan njihove inteligencije ili shvatanja postoji viša suštinska sveobuhvatnost koja određuje vreme rađanja i vreme smrti moći će s višim stepenom razumevanja da prihvate pojavu umiranja. Tada će se moći koncentisati na život preminule osobe ili kreirani smisao koji im je podaren kroz život te osobe, a ne na moment smrti ili privremenog iluzornog rastanka.

Koncentracijom na takav iluzorni besmisao čini se nepravda preminuloj osobi jer se zapostavlja sav onaj kreirani smisao koji na taj način ne može da dođe do izražaja. Time se poriče svrha života te osobe jer je ona upravo bila i rođena da kreira takav smisao.

Budimo zahvalni što je baš nama bilo suđeno da budemo bliski sa svim onim divnim preminulim ljudima. Da delimo s njima ove dragocene momente razvoja koji se nazivaju život.

Koliko bi naš duhovni doživljaj ostao siromašniji da ih nikada nismo znali ili sreli? Svrha našeg susreta je i bila kreiranje upravo takvog smisla i ljubavi koju smo ostvarili. Svaki čovek ima svoj odredjeni vremenski period u ovoj dimenziji. Zato ni jedan život, ni jedan susret koji ostvari smisao nije bio uzaludan pošto je ispunio ono čemu je i težio.

STATUS STRANICE: Stranica ovog teksta je formirana za 0.0069 sek.  
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
 
POŠALJITE TEKST - "Smrt" - SVOM PRIJATELJU!
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
Recycle Data
(Ovaj tekst)
Recycle Data
(Ostali tekstovi)
 
 
 Svi moji markeri
 Sve moje beleške