Autor teksta
 
sofija
Šifra teksta
 
zr
Datum kreiranja
 
03-03-2009 11:11:02
Datum poslednje izmene
 
14-01-2011 12:37:12
Status teksta
 
JAVNI TEKST
Pregledano puta
 
1058
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
Ciklus svesnog samoobnavljanja
 

Sve što postoji, postoji u svesti. Samim tim, da bi se razumele suštinske zakonitosti života i postojanja neophodno je razumeti svest. Koliko je takav poduhvat moguć najbolje dočarava izjava Schneider i Velmans: "Anything that we are aware of at a given moment forms part of our consciousness, making conscious experience at once the most familiar and most mysterious aspect of our lives."

Svesni doživljaj postojanja predstavlja neprekidni proces promene ili razvoja, tako da bi ga mogli okarakterisati kao smisaonu aktivnost koja sama sebe obnavlja i razvija. Razvijati se može samo ono što ima sposobnost razvoja ili što u sebi sadrži neograničeni potencijal razvoja. Time su već izdvojena dva suprotna nivoa svesti i to: viši ili nadsvesni nivo neograničenog potencijala i niži, svesni ili ograničeni nivo postignutog razvoja.

Potencijal ima karakteristike neodređenosti, nejasnoće, odnosno nemanifestovane celine smisla koja sadrzi suštinu ili bitak svesti dok niži nivo ima karakteristike pojavne određenosti koja se postiže stalnom aktivnošću individualnih delova smisla. Po svom karakteru postignuti ograničeni razvoj ostaje u domenu pojavnog razumevanja, dok neograničeni potencijal, kao suština ostaje izvan sfere razumevanja ili pojave i uočljivosti. Za viši nivo je karakteristično da se uvek nalazi izvan okvira fizičkog razumevanja.

Transformacija negraničenog svesnog potencijala u niži ograničeni nivo se manifestuje kao razvoj ograničenog nivoa ili postizanja njegovog višeg stepena razumevanja. Međutim, time se u isto vreme i sam taj svesni potencijal još više produbljuje. Zato mi nikada nismo u stanju da s našim postignutim, ograničenim znanjem postojanja (koje ostaje u okviru fizičkog ) u potpunosti shvatimo neograničenu suštinu koja izlazi izvan okvira fizičkog postojanja.

Poznato je da se u pojavi ili telesnom obliku ljudi životna aktivnost vezuje uz disanje i puls ili ritmičko sažimanje i širenje pluća i srca. Medjutim, telesna aktivnost je samo odraz svesne transformacije ili svesnog sažimanja i ekspanzije, tj. osećanja i misli. Zato se razlicita osecanja ili svesna sazetost kao i razlicite misli ili svesna ekspanzija uvek reflektuju u telu kao razlicit puls ili razlicito disanje.

Odnos misli i osećanja je zasnovan na odnosu komplementarnih suprotnosti koje se nalaze u stalnoj interakciji ili aktivnosti. Ali u isto vreme ta aktivnost ili interakcija stvara "kulminatornu tačku" njihove transformacije kao i jedinstva u kojem prestaje svaka aktivnost čime se postiže apsolutna ravnoteža koja nije ni aktivna blještavost mišljenja ni nejasni intenzitet osećanja vec savršeni mir duha ili razuma koji omogućava suštinski uvid.

Mada razum nije ni misao ni osećanje on ima uvid i u jedno i u drugo te se kroz njega dobija jasnoća razumevanja. Razum, misli i osećanja su svesne transformacije kojima svest ostvaruje vlastiti samorazvoj koji se manifestuje kao inteligentni doživljaj postojanja. On se postiže tako što se dubina osećanja raspline u širinu mišljenja koja se potom osmisli u visini razuma.

U tom ciklusu osećanja predstavljaju sažeti intenzitet svesti ili njenu nemanifestovanu suštinu, tj. bitak. Svesni bitak sadrži suštinsko jedinstvo individualizovanih misli preko kojih se ostvaruje aktivno ili manifestovano stanje svesnosti. Zato je bitak svesti neshvatljiva pasivna snaga koja uzrokuje nastanak aktivnog stanja (misaonog procesa) kao osnovnog uslova samosvesti bića. Osećanje je nevidljiva "iskra" skrivena u nemanifestovanosti tame koja rasplamsava vatru ili plamen misli te time kreira aktivnost svetlosti ili doživljaj postojanja.

Kad bitak svesti ostvari kulminaciju svoje sažetosti ili snage on "eksplodira" u biće, odnosno raspline se u individualne misli kojima se ostvaruje aktivnost i svesnost postojanja. Što znači da se svest iz suštinskog (nemanifestovanog) stanja transformiše u manifestovanu (pojavnu) dimenziju koja predstavlja stalnu aktivnost ili interakciju individualnih izdvojenih misli u procesu mišljenja.

Ciklus transformacije osecanja, misli i razuma kao bezvučnih svesnih stanja postaje uzrok nastanka fizicke dimenzije ili zvuka u vidu reči. Zato taj odnos predstavljaja polaznu ili manifestovanu zakonitost postojanja pa je razumevanje tog odnosa od izuzetnog značaja za razumevanje suštinskih zakonitosti postojanja.

Osećanja pokreću misli, misli pokreću telo koje proizvodi zvuk ili reči te se na taj način svest materijalizuje ili deluje, tj. vrši određenu funkciju, učinak ili promenu u vanjskom svetu. Promena u vanjskom svetu ima povratan uticaj na svest ili aktivnost misli i intenzitet osećanja čime opet počinje daljnji ciklus.

U tom ciklusu svi elementi ili njihova interakcija su neophodni za međusobni razvoj i postojanje. Mada oni egzistiraju odvojeno ili imaju privid individualnosti svi oni predstavljaju neophodne aspekte jedne iste pojave: razvoja svesti ili postojanja jedne osobe.

U Bibliji se reči takodje navode kao značajan faktor svesnog izvršioca kroz koji svest deluje ili stvara promene, te (Isaija 55: 10) piše: " Kao što kiša i sneg padaju sa neba i ne vraćaju mu se a da nisu zemlju natopili i oplodili, i činili da bilje pupi, i semenje se sejaču deli, i hleba onome koji se njime hrani, tako je i reč koja iz usta mojih izlazi: ne vraća mi se ona prazna a da nije volju moju izvršila, i nameru moj ispunila."

Ipak, neophodno je napomenuti da je odnos pojave (bića) i suštine (bitka) neiscrpan lanac u sistemu postojanja gde svaki viši nivo predstavlja bitak nižem. Tako na primer: unutar svesti, osećanja predstavljaju bitak mišljenju, dok mišljenje predstavlja bitak rečima, reči delima itd. Isto tako, telo je pojava čiji je bitak ili suština svest.

Reči reprezentuje svest ili suštinu jedne osobe te direktno vrše uticaj na svest ili suštinu druge osobe. To je razlog zbog čega reči povredjuju ali isto tako i blaže bol ili zbližavaju ljude. Zato su one moćno sredstvo komunikacije kroz koju ljudi izražavaju njihovu suštinu te se i kaze;" Šta je reč nego zvuk srca. Ili misli." Ciceron je takodje zapazio da je govor slika duše.

Koliko je nagon za komunikacijom snažan vidi se po tome što nemi ljudi kreiraju znakove preko kojih zadovoljavaju tu potrebu. Time se takođe potvrđuje činjenica da su ljudi društvena bića koja su povezana nevidljivim, iskonskim silama zajedničkog prapočetka.

Arapi imaju poslovicu kojom se kaže da je čovek gospodar od neizgovorene reči, dok izgovorena reč gospodari čovekom. Ljudi sami sebi mogu prouzrokovati neprijatnost brzopletim i nepromišljenim rečima, kao što se mogu i kompromitovati hvalisanjem, ogovaranjem, zloradim interesovanjem za druge itd.

Opreznost ne znači dvoličnost ili neiskrenost, već je put do više istine i autentičnosti pošto iziskuje dublje svesno poniranje i razmišljanje. Značaj opreznosti koja vodi ka autentičnosti, iskrenosti i doslednosti izražen je kroz narodnu poslovicu: "Ispeci pa reci." Isto tako, narodna poslovica: "Vo se veže za rogove, a čovek za reč."- opominje da je neophodno podrobnije razmišljanje pre nego što se nešto obeća.

Autenticnost, iskrenost i integralnost se postižu tek onda kada ljudi postignu potreban balans izdvojenih svesnih razlika (misli, osećanja, reči i delovanja) u skladnu celinu čime im se omogućava da čine ono što govore ili što misle i osećaju. U takvom jedinstvu se i krije tajna iskorišćavanja celokupnog svesnog potencijala koji rezultira postizanjem vrhunskog razumevanja kao i produktivnog ili efikasnog delovanja.

Izjava Eckharta Tolla u knjizi "Moć sadašnjeg trenutka" koja glasi: "U svakom slučaju, reči same po sebi nisu važne."- nije precizno formulisana pa može da se interpretira na različite načine. Namera te izjave je da istakne ograničenost reči u odnosu na svesnu suštinu koja (iako uvek prisutna) nikada ne može biti u potpunosti manifestovana, tj. mišljena ili izrečena.

Međutim, reči takođe imaju svoj značaj i funkciju u razumevanju postojanja te se ta izjava ne treba shvatiti bukvalno. Isto se odnosi i na misli. Pomenuvši doktrine i ideologije Eckhart piše: "Šta one sve imaju zajedničko? Sve predstavljaju misli. Misli u najboljem slučaju mogu da ukažu na istinu, ali nikada nisu sama istina. Zato i Budisti kažu: Prst koji pokazuje mesec nije mesec."

Iako su misli kao pojavni ili individualni delovi smisla ograničenije od sustinske celine smisla one su jedini način da se makar i ograničeno iznese (komunicira) neka istina ili smisao. Mada prst koji pokazuje mesec nije mesec, on je neophodan element u procesu spoznaje ili otkrivanja meseca. Zato on takođe ima svoju značajnu ulogu i funkciju ili razlog postojanja. Bez prsta ne samo što ne bi znali da mesec postoji već ne bi znali gde da gledamo ili gde da ga tražimo.

Reči kao najkonkretnija (samim tim i najograničenija) prezentacija svesti su polazna osnova koja vodi ka suštini. U pokušaju određivanja ili razumevanja nekog pojma ili njegovog dubljeg značenja uvek se polazi od reči.

Reč kao manifestovanost ili pojavnost je u konekciji sa nemanifestovanim (podzemnim ili skrivenim) suštinskim korenom. Kao što bez korena drveta ne bi moglo biti ni njegovog stabla ili krošnje, tako ni bez manifestovanosti reči i misli ne bi mogli znati da postoji njihov nemanifestovani bitak. Veoma često i sam Eckhart traži i objašnjava mnoge pojmove upravo kroz značenje reči.

Isto tako on piše: "Kad dosegnete stanoviti stupanj unutrašnje povezanosti, istinu prepoznajete kad je čujete". Naravno, da je neophodno postići unutrašnju povezanost, ali je isto tako neophodno da se čuju reči koje će aktivirati unutrašnju povezanost koja vodi ka spoznaji ili razumevanju. Što znači, da reči takođe imaju svoju funkciju ka putu do istine, pošto bez njih ta povezanost može ostati neaktivirana ili skrivena (nemanifestovana).

Kao što je već ranije izloženo postoji uzajamna povezanost i svrhovitost postojanja svih individualnih ili različitih svesnih elemenata: osećanja, misli i reči. Oni samo kroz medjusobnu interakciju ostvaruju neophodnu promenu ili razvoj.

Bez misaonog procesa nema razvoja znanja ili jasne spoznaje koju ljudi mogu praktično primeniti ili upotrebiti. Tek primenom ili upotrebom znanja u životne okolnosti svest ili suština ljudi ostvaruje ono čemu teži. A to je uvek još više ili jasnije znanje (razumevanje) i njegova primena. Takav proces se manifestuje kao stalni razvoj svesti.

Ponekad proces transformacije sažetog intenziteta svesti u misli nije adekvatan ili potpun. To se uvek odrazi kao nerazumevanje u kojem misli nisu jasne ili dovoljno individualizovane (iskristalisane) te je teško pronaći adekvatne reči. Tek kada se izvrši potrebna kristalizacija ili jasnoća misli, odnosno adekvatna spoznaja tada se pronalaze i adekvatne reči, što je i Lao Tzu primetio kroz sledeću izjavu: "Pravilan govor ne uzrokuje zbunjenost."

Stalna cirkulacija između osećanja, misli i reči je izuzetno važan proces razvoja svesti ili znanja i samospoznaje ljudi. Zato se i kaže: "Kamen koji se kotrlja nikad ne skuplja mahovinu." Kao i: "Voda koja protiče nikada ne uhvati žabokrečinu."

Stalnom transformacijom suštinskog intenziteta svesti u misli i same misli ili misaoni proces i razumevanje ljudi postaje bogatije. To je razlog zašto se svaki živi jezik razvija. Razvoj ljudskog znanja ili razumevanja uslovljava i bogatstvo njihovih misli, samim tim i reči. Što god je misaoni proces kompleksniji on koristi i kompleksnije misli ili pojmove što iziskuje i nove kovanice ili reči.

Reči su značajne i zbog toga sto se u samoj njihovoj intonaciji (vibraciji) može osetiti ili ispoljiti sažeta suština svesti ili osećanja. Tako da način kako je nešto rečeno može imati snažniji efekat ili značenje od onog što je rečeno. Izgovorena reč NE može imati veliki broj nijansi od krajnje neodlučnosti do krajnje odlučnosti. Zato je takođe intonacija reči veoma značajan faktor u komunikaciji, kao i u umetničkom izražavanju recitovanja i glume.

Koliko je zvuk ili vibracija reči značajna vidi se po tome što majke kroz delikatno intoniranje nežnosti u glasu umiruju svoja čeda pevajuci im uspavanke. Koliko bi naš svet i ljudsko iskustvo ostalo siromašnije bez takvih intonacija?

Značaj vibracije glasa je i ekspertimentalno potvrdjen. U članku "Majčin glas podstiče razvoj bebe" koji je objavljen u SerbianCafe piše: "Govor majke, njen glas, podstiče razvoj leve strane mozga kod novorođenčadi. Taj deo mozga odgovoran je za razvoj motoričkih sposobnosti.

Majčin glas ima važnu ulogu u aktiviranju mozga novorođenčeta i to 24 sata nakon rođenja. Istraživanje instituta u Montrealu i Kliničkog centra Sainte-Justine otkrilo je da dok su majke pričale, leva strana mozga beba bi se aktivirala. S druge strane, dok su bebe slušale glasove doktora i medicinskih sestara reagovala je desna strana mozga."

Vodja istraživanja Maryse Lassonde na postignute rezultate istraživanje je rekla sledeće: "Ovo je bilo uzbudljivo istraživanje koje dokazuje po prvi put da mozak novorođenčeta reaguje veoma snažno na majčin glas i pokazuje da je majčin glas naučno dokazano poseban za bebe”

STATUS STRANICE: Stranica ovog teksta je formirana za 0.0069 sek.  
 
 
Podesite izgled stranice! Možete promeniti veličinu i boju slova, kao i boju podloge:
 
 
 
POŠALJITE TEKST - "Ciklus svesnog samoobnavljanja" - SVOM PRIJATELJU!
 
AKO VAM JE STALO DA I VAŠI PRIJATELJI DUHOVNO NAPREDUJU, OBAVESTITE IH O SAJTU www.OBJAVE.com!
 
Recycle Data
(Ovaj tekst)
Recycle Data
(Ostali tekstovi)
 
 
 Svi moji markeri
 Sve moje beleške